Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

И мртвог га волим

Џулија је врло згодна жена а свог мужа Николу упознала је тако што је подлетела бициклом њему под ауто. Он ју је на рукама однео у болницу. Познаници су је саветовали да га тужи, али она није хтела да лаже. Никола је сваки дан долазио у болницу, била је то обострана љубав на први поглед.
Фото ЕПА ЕФЕ - Л.К.

Моја другарица Лиза, Аустралијанка, откако је пробала пекмез од шљива који правим годинама, стално ме молила да одемо у бербу шљива и да пекмез правимо заједно.  
Обећано-учињено. Отишле смо да наберемо шљива у дубоку унутрашњост Новог Јужног Велса, неких пет сати вожње колима од Сиднеја. Пошто су сви чланови њене и моје фамилије били заузети, нас две смо ишле саме.
Процедура за бербу било ког воћа у Аустралији је таква да назовеш власника фарме, кажеш кад ћеш доћи, береш и једеш воћа колико хоћеш бесплатно а платиш само оно што носиш кући.
При повратку нисмо се враћале истим путем јер на тај начин упознајем земљу у којој живим. Природа у сеоским срединама у Аустралији је толико лепа да се речима не може описати. Цесте су феноменалне и ако би ме неко питао шта највише волим у овој земљи, без размишљања бих одговорила да су то цесте. И у најудаљенијој недођији, оне су широке, означене сигнализацијом, лепо асфалтиране.
Цеста којом смо путовале, вијугала је између непрегледних зелених пашњака на којима су пасле краве, овце, ламе, козе и кенгури. Изнад тих предела бејаху слојеви облака и сунце.

Фото Пиксабеј

Док је другарица причала о мужу и деци, осетила сам да са аутом нешто није у реду.
- Мислим да ми је испустила гума - рекла сам Лизи.
- Ма дај, ти се шалиш - узвикнула је она.
Зауставила сам ауто и била сам у праву; предња лева гума је била полупразна. Покушала сам да позовем „Помоћ на цести" ( нешто као код нас Ауто-мото друштво) али није било сигнала.
Почела сам у себи да псујем како сам била гуска док сам ишла у ауто школу. Кад је инструктор говорио да требам да научим да променим и окрпим гуму ја сам се смејала, мислећи да ми то никад неће требати. И није.., све до сад.
Лиза је почела да паничи:
- Нисмо среле ни једно ауто, нема сигнала. Можемо овде бити данима, може нас напасти кенгур.
- Да, и вук. И медвед, нашалила сам се али ми баш и није било до шале.
Док сам размишљала шта да урадим, у даљини сам угледала кућу. По мојој процени, неких петнаестак минута хода.
- Видиш ли ону кућу, упитала сам Лизу показавши руком.
- Видим.
- Ја идем доле а ти остани поред аута у случају да наиђе неко.
- Ти си луда, узвикнула је.

Фото Пиксабеј

- Шта ако те неко силује или убије?
- Не бој се. Ја волим људе и идем ка тој кући са добрим намерама.
-  Господе Боже, ти и твоја филозофија, опет је узвикнула.
Нисам се обазирала на Лизине речи већ сам кренула ка тој кући, јединој у целом окружењу.
Након неких 20 минута хода, стигла сам до ограде од те куће.
- Хало! Има ли кога, викнула сам.
Иза куће одмах су се појавила два вучјака гласно лајући и трчећи ка огради.
Лавеж паса је извео њихову газдарицу из куће.
- Добар дан. Извињавам се на сметњи. Ја сам Зора. Испустила ми је гума на колима, рекла сам и показала руком ка ауту који се видео на цести.
- Ко је са Вама, упитала је опрезно.
- Моја другарица Лиза, одговорила сам.
- Ког врага две саме жене раде у овој недођији, наставила је строгим тоном.
- Ишле смо у бербу шљива.
Моја саговорница се тад насмејала и одмахнула главом.
- Покушала сам да назовем „Помоћ на цести” али изгледа да овде нема сигнала.
- Да, нема сигнала, одговорила је.
- Могу ли са вашег кућног телефона позовем помоћ?
Прво ме је погледала од главе до пете, и кад сам већ помислила да ми неће дозволити да телефонирам, проговорила је:
- Не требате никога звати, ја ћу вам помоћи. Ако имате резервни точак, ја ћу га променити. Ако немате, окрпићу ћу гуму.
- Јао, хвала вам.
- Сачекајте ме ту. Идем по алат.
Ишле смо уз брдо брзим кораком, једна поред друге.
- Ја сам Џулија, проговорила је моја саговорница, након неколико минута тишине.
- Лепо име, одговорила сам.
- И Зора је лепо име, рече Џулија.

Фото Пиксабеј

Изненађена што је упамтила моје име, скоро да сам почела муцати.
- Па ја не могу да верујем?
- Откуд сте, наставила је Џулија.
Кад сам објаснила ко сам и шта сам, она се мени обратила на српском:
- Кад си казала Зора, ја била срећна. Моја свекрва била Зора.
Тек тада сам остала без текста. Након неколико минута од изненађена, рекох:
- Па ви сте моја земљакиња.
-  Не , нисам. Ја сам Ози (назив за Аустралијанце). Мој муж била Србин и она умрла пре пет година. Деца нисмо имали.
- Како онда знате српски?
- Мој муж мене учила српски, ја њега учила енглески. Мој муж била леп као глумац и много добра у соул ( енглески назив за душу). Ја много волела мој муж.

И мртвог га волим. (Занимљиво је било да је ову последњу ову реченицу изговорила сасвим  тачно).
Тако разговарајући, брзо смо стигле до кола. Другарици Лизи, чије су очи биле пуне суза, представила сам Џулију која се одмах прихватила посла. За неколико минута точак је био замењен.
Џулија нас је позвала својој кући. Прво шта сам приметила у кући, беше икона Светог Ђорђа.
Џулија је ухватила мој поглед, рекавши:
- То је слава мој муж и моја.
Онда се извинила Лизи што ће причати све време српски, објаснивши да га није причала откако јој је муж умро. Тако сам ја била преводилац Лизи.
Џулија је причала како живи сама. Друштво јој праве два кера, кокоши и једна мачка. Пријатељи је обилазе једном месечно. Остану по неколико дана.

Џулија има 68 година, мада бих јој ја дала десетак мање. Прелепа жена. Веома згодна.

Свог мужа Николу упознала је пре 40 годину на веома необичан начин. Подлетела је својим бициклом њему под ауто. Он ју је на рукама однео у болницу. Саветовали су је неки познаници да га тужи, као да је он крив, пошто није било сведока. Није могла лагати. Никола је долазио сваки дан у болницу у посету.

Беше то обострана љубав на први поглед.

Чим је оздравила, венчали су се и купили ту фарму. Бавили су се узгојем крава и производњом киселог купуса. Након његове смрти престала је са тим послом јер сама не може издржати толики посао.
После испијене кафе, Џулија нас је позвала у обилазак фарме. Показала нам је базене за кисељење купуса, фуруну у којој једном недељно испече хлеб, башту пуну разног поврћа и пушницу за сушење меса.
Имала сам осећај као да обилазим домаћинство у својој земљи. Од толике радости, узвикнула сам:
- Па ово је невероватно!
- То је мене мој муз све учила. Ја правим сланина, пршута, кобасица, свињска маст и чварак.
Џулија нам је објаснила, да без обзира што је њен муж умро, њихови заједнички пријатељи и даље долазе да праве свињокољ као што су радили свих година њиховог брака. Онда те производе поделе.
- Све је исто, само нема моја Никола.
Кад смо се вратиле у кућу, Џулија нам је сервирала српски мезе и домаћи хлеб.

На растанку је било и суза. У колима, моја другарица Лиза је прокоментарисала:
- Ти ниси Зора већ Зоро. Ја умрла од страха за тебе а ти нашла некога да нам помогне, да нас нахрани и напоји.
- Пусти ти мене, ја нисам битна. Него, да ли си ти видела шта значи права, исконска љубав?

Док прича о свом мужу, из њених очију исијава срећа. Иако сама, та жена и даље ради оно што ју је научио њен муж.

Из љубави према њему, чак је научила и његов језик. 

Како рече:„И мртвог га волим”.
Љубав о којој се може снимити филм.
 

Зора Дарина, Сиднеј, Аустралија

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 



                           

Коментари56
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Blagoje
Izuzetno emotivno. Divno. Prica zasuzi oci i srce zadrhti. Ulepsa dan. Hvala.
Dijana
Predivna prica pisana perom umetnika. Citajuci pricu, pred ocima su mi se stvarale slike sa tog divnog kontinenta.
Александар
Ко год да сте свака част за причу... Похвала уредницима... Коначно сте престали с пропагандом...
Барбара Аксентијевић
Диван текст за почетак, средину и крај дана :) Хвала!
Ja
Lepo ste me rasplakali ovim tekstom. Predivna prica!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.