Студеница и креативна моћ цртежа

Изложба цртежа из новог циклуса „Студеница” Биљане Вуковић подсетила је на једну од виталних теза да сваки уметник упорним враћањем на одређена проблемска чворишта заправо трага за идеалном пројекцијом сопственог стваралачког бића, па тако, у метафоричном смислу, песник цео живот пише једну песму а сликар ствара једну слику. Ни Ђорђо Моранди никад није исцрпео идеју о савршеној композицији своје мртве природе. И креативни концепт Биљане Вуковић препознаје се по оданости теми пејсажа у коме ауторка синтетише елементе документарног кадрирања и визију имагинарног предела за којим трага.

Реч је о софистицираном поимању идентитета и његове менталне флуидности. Већ пету деценију је присутна на уметничкој сцени, остајући у свом визуелном рукопису верна традицији поетске фигурације. Њена децентна присутност може се објаснити и чињеницом да је у оквиру визуелног простора и времена проблеми пластичне уметности на рецентној сцени нису нарочито дотицали.

Тај дискурс у ауторској опсервацији је реално и метафорично мапирање света природе, њених цикличних промена и артифицијелних феномена; покушај да се природа ослика данас ‒ у свету затрпаном електронском културом и доминантном екранском сликом ‒ подразумева селективну моћ и персоналну усредсређеност коју је ова уметница успоставила. Може се рећи да су за рад Биљане Вуковић битни топоними хришћанских светилишта, а манастир Студеница је у њеном стваралаштву постао антејско место за спознају дубине искуства и тајну постојања. Вишемесечни боравци током године надомак овог манастира омогућили су процесуалност визуелне перцепција као и ритам чулних форми цртачког ткања. Исто тако, мера субјективности коју медиј цртежа истиче, представља саму суштину трагања за „честицама чисте енергије”, како је Владимир Милановић записао у предговору.

Избор од преко 200 цртежа невеликих димензија, груписаних у својеврсни пазл систем ‒ појединачне и полиптихалне композиције ‒- попут визуелних етида, представљају варијације којима се истиче квалитет светлосних промена, есенције кадра. Ови фрагментарни записи стања на терену својом снажном гестуалношћу и експресијом композиције, разуђеношћу планова и пасажима различитих пиктуралних квалитета, ритмом и спонтаношћу, атмосфером кондензоване енергије и рефлексијама аутобиографског представљају убедљив и искрен уметнички став. Тако је и комуникативност визуелне поруке у релацији са смелим контрастима и неочекиваним сензацијама.

У току своје каријере поред професуре на Факултету ликовних уметности, где је предавала графику, афирмисала се и самосталним изложбама, наградама и професионалним актизимом, повезујући уметнике са интернационалне сцене, са факултетским и излагачким гостовањима, у корпус националних графичких догађаја.

У овом пролећу ометеном ковидом, синергија кадрова великих скала зелених и окерастих Савиних ливада из Студенице у цртачким опсервацијама Биљане Вуковић враћа нас идеји о креативној моћи цртежа са аутентичношћу дамара природе. Још више нас плени својим лековитим оптимизмом и персоналним хедонизмом.