Илуминација у делима Мире Бртке

Врло ефектно, а опет чини се неусиљено, на природан начин – што се не дешава баш често – изложбени простор Музеја града Београда у Ресавској 40б и више од 300 дела наше познате уметнице Мире Бртке (1930‒2014), као да су срасли у једно. Пролазак кроз изложбу која се до 25. априла под насловом „Рефлексије” може на том месту погледати више је него пријатан доживљај, који посетиоца с емоцијом усмерава на сагледавање њеног богатог опуса као сликарке, скулпторке, режисерке, костимографкиње, модне дизајнерке и активисткиње. И то коначно у том обиму, свеобухватно, како она то и заслужује.

– Испоставило се да ниједан други простор не би био овако погодан и адекватан оваквој презентацији која је осмишљена тако да су то поставке у поставци. Ту је један цео низ мањих исложбених целина једне велике ретроспективе – опаска је Јеше Денегрија, нашег саговорника и пратиоца кроз ходнике овог здања.

Фондација „Мира Бртка” и Музеј града Београда успешно су представили избор комплетног прегледа њене продукције, од 1964, односно „Римског периода”, па до 2012, и тиме подсетили на ову даму која је била носилац нових тенденција у српској савременој уметности друге половине прошлог века и која је имала, као ретко који од уметника са нашег простора, широко поље уметничког изражавања. Баштинећи истовремено и наше и италијанско поднебље, црпела је из њих инспирацију будући да је своје образовање стекла у Београду, где је завршила Академију за позориште и филм 1953, а да је уметничку каријеру градила у Риму, где је окончала студије на Академији лепих уметности 1963.

Њени сликарски почеци средином шездесетих година прошлог века одвијају се у атмосфери италијанске уметности периода „после енформела”, а од 1966. даље у сликама, колажима и темперама на картону прелази на колористичку апстракцију у симбиози геометријских и органских облика „тврдих ивица”. Између 1970. и 2012. повремено допуњује циклус „Радова с везом”, у којем обнавља традиционалну мануелну технику обликовања у тканини у сарадњи са локалним ткаљама, Словакињама, док се скулптури посвећује од 1990, радећи и у малим форматима и у онима који се сматрају монументалним. Везе са београдском уметничком сценом успоставља учешћем на Тријеналу 1967. и Октобарском салону 1968. Следе самосталне изложбе у Сарајеву 1970, Новом Саду и Београду (у Салону Музеја савремене уметности) 1971, након којих излаже самостално и у оквиру колективних изложби много пута, да би у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду 2012. била одржана и ретроспективна поставка.

– Сасвим сигурно је да је кључна фаза њеног стваралаштва период чланства у групи „Илуминејшен” у Риму. Она тамо одлази 1959. у почетку бавећи се филмом, али потом тамо има и неколико изложбених наступа пре него што ће се придружити поменутој групи, коју је основао истакнути уметник Абе Нобуја и у којој је било неколико италијанских уметника и наша Милена Чубраковић, Мирина пријатељица и сарадница. У том периоду формирају се одређујући њени погледи на уметност и сликарство, пре свега под утицајем Абеовог научавања, а под појмом којим се група и зове, који би се могао превести као просветљење, имајући на уму духовне идеје које долазе са Далеког истока. То је једна сложена проблематика која је нашој уметници помогла да дефинише у којем ће се правцу касније развијати њен израз и након престанка постојања групе (смрћу осанивача) и њеног потоњег повратка у Србију 1971. Тада следи цео низ њених циклуса у којима ће она мењати и технике и стилска обележја, али је тежиште њеног сликарског стваралаштва засновано управо на овом кратком али врло плодном периоду боравка у италијанској престоници – истиче Денегри.

Говорећи посебно о њеним вајарским делима, која су упечатљива и специфична, он каже:

– Њено стварање у медију скулптуре неко је назвао и постскулптуром, или линеарном скулптуром или цртежом у простору, јер није реч о класичној проблематици скулптуре познатог из историје уметности. Заправо, реч је о делима која су лишена масе и волумена, по неки пут фигуративна, по неки пут динамична и кинетичка, али у сваком случају интересантна дисциплина је по среди. Радови настају у металу нађеном на отпаду и у сарадњи са техничарима који по њеним замислима и захтевима оформљују дела. Таква сарадња у њеном случају могла се пратити и у њеном сликарском ангажману, односно сарадњи са ткаљама и везиљама, па је то и нешто што њен рад додатно карактерише.

Оно што такође не би требало запоставити јесу њен друштвени и културни активизам, као и њена мода (уникатне „Мирине хаљине”) – њене су моделе користиле у оно време истакнуте италијанске глумице, међу њима и Изабела Роселини. Треба поменути и да је основала уметничку асоцијацију „Биро бункер” у Старој Пазови 1994, а да је била неуморна и активна готово до смрти.

Монографија о уметници

Јавност у Београду је у прилици да врло прегледно и свеобухватно сагледа опус ове наше уметнице и у многографији која прати поставку, па се може испратити и то колико је и како њено дело вредновано у студијама историје уметности, наглашава Јеша Денегри, који је уз Саву Степанова, Оливеру Јанковић и Селену Андрић један од аутора текстова у њој. Реч је о обимном штиву под једноставним насловом „Рефлексије Мира Бртка”, а у издању Фондација „Мира Бртка”. Пажњу плене и репродукције радова и фотографије.