Моје комшије Абориџини

У Мелбурну сам живео десетоспратној згради намењеној за социјалне случајеве, а ту су углавном становали намћорасти пензионери, међу које и себе убрајам. И једна породица Абориџина. Глава ове породице је био комшија Томас, а уз њега супруга или партнерка Лин и двоје ситне деце.

Томас је био на тешким дрогама, без зуба који су му поиспадали до последњег, а Лин на лаким, док су деца јела углавном чоколадне крофне. Део ове групе био је и њихов пас, велик, ружан, као звер, а кога смо сви обилазили у широком луку. Њихове ноћне свађе су биле несхватљиво гласне, изгледало је да ће да се покољу сваки час.

Полиција је долазила да их умирује и хапси, они су се са њима свађали жестоко и псовали на велико.

Апели пензионера да се Абориџини отерају из зграде нису успевали јер су они у Аустралији заштићени. Енглески досељеници су овај народ брутално истребили и побили, па сада ваљда из неке гриже савести, ако је имају, остављају их да се дрогирају и пијанче и пркосе колико могу својим освајачима.

Комшија Томас је успут и продавао марихуану, стално су им у госте долазили други сународници, то је њихов обичај, ма где био ако имаш свог Абориџина ту ти је преноћиште обезбеђено.

Имао сам прилику и част да им посетим њихову јазбину, то никада нисам видео, као да је бачена ручна бомба, а слегла се прашина...  Срећна породица је често време проводила лежећи испод дрвета испред зграде, а где су волели и да заспу, а све са оном џукелом.

Дође ми тако у посету пријатељ Ђорђе и каже ми да испред зграде полиција хапси „твоје цигане”. Рекао је то, не из расизма далеко било, него онако из зезања, јер смо ми Срби добар народ, ма шта ко причао о нама. Покојни отац ми је често говорио да ме је Бог проклео да се дружим са будалама, а то ми је стручно касније у животу потврдио и психијатар.

О том солитеру једино су мени моји „цигани” били драги и симпатични. Зашто, не знам. Тада сам радио као разносач колача по ресторанима и увек ми је остајало крофни пуних шећера и напуњених назови пекмезом, које сам сваки дан давао њиховој деци док Томас и супруга нису ништа ни јели.

Са њима сам се редовно и поздрављао. Лин је лако удувана причала искључиво о свом фудбалском клубу, а под јачим дозама је псовала полицију, док је Томас био ретко био причљив, а када је полудрогиран најчешће ме није ни познавао.

У ову моју лепу зграду је често долазио и мој син тинејџер Стефан, а који је помало будала на оца, па се и он некако уортачио са необичним комшијама. Он је једини смео да са њиховом животињом уђе у лифт.

Остале комшије су ме одмах опоменуле на ненормално понашање детета који се са Абориџинима поздрављало и весело причало. Одмах сам Стефану објаснио да више ни иде под дрво да са њима прича, а кад их види да буде уздржан и кратак, да не иритира беле становнике социјалног дома.

И тако су текли дани у мом Дизниленду, деца су сваки дан долазила по крофне, лепо су се и угојили јер верујем да нису много више од тих крофни ни јели.

Вукли су по улици шерпе које су ландарале, мама је удувана псовала државу, а тата је дрогиран спавао испод дрвета и продавао половне бицикле, а кер који је такође постао зависник од крофни је махао репом кад ме види, чак сам га и миловао по глави.

Елем, једне вечери испред лифта сретнем комшију Томаса, у стању у коме ме препознавао. У лифту ме пита да ли је Стефан стигао у Тутанију. Мени би јако смешно, замисли Тутанија, суздржах се од смејања и кажем му да је стигао у Тутанију.

Он ме замоли да га поздравим…

Уђем у стан и назовем Стефана који је тада већ месец дана био у Швајцарској и кажем му да сам срео у лифту дрогираног Томаса и да ме је питао да ли је у Тутанији. Обојица се насмејасмо а онда му рекох да га је поздравио.

Што би се рекло, чујем тишину, а онда син проговара да је он једини који га је поздравио.

А мој син Стефан у Мелбурну има и тетку и течу, и стрину и бабу, братиће и сестричине, другове из школе и клуба ...

Предраг Вучинић, Мелбурн

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика