Изгубљени комунизам у прашком предграђу

„Бидлиште: панелове сидлиште 1945-1989” - тако је стајало на плакату на трамвајској станици Ортеново Намести, којим је оглашавана изложба о историји панелских насеља у Чешкој.

Случајно сам се упутио баш ка сидлишту Инвалидовна, на заказан обилазак једног стана.

Изашао сам из трамваја на истоименој станици и нашао се у амбијенту  сасвим другачијем од оног, само једну трамвајску станицу даље, у Карлину са правоугаоним улицама и редовима Југендстил зграда.

Ова два радикално различита начина урбаног планирања и становања, ове две епохе, ова два света,  дели само једна дугачка касарна барокног изгледа.

Први се наслања на крај прошлог века и утолико је најдоступнији разумевању. Други је добро закорачио у његов почетак и иако насилно прекинут 1914. године, уз два светска рата, због обиља фотографија и видео снимака, ипак разумљив.

Касарна изграђена средином деветнаестог века својим изгледом припада свету који лежи с оне стране пада Бастиље, који за нас остаје далек. Приступачан само кроз текстове који се налази у времену пре поуздане историографије и пре фотографије. Четири револуције удаљен.

Ушао сам у панелско насеље нашао сам се у отвореном простору. Са обе стране и неколико стотина метара напред су панелаци, неки од пет, други од осам спратова.

Травњаци, дрвеће, пешачке стазе, понеко дечије игралиште попуњавају простор између блокова.

Изгубљени светови комунизма.

„Социјалистичко царство је царство које је прошло, а остали су само тужни остаци његовог сјаја, рекао би Хегел, када би предавао историју двадесетог века.

Обилазећи ово сидлиште уверавам се у исправност луцидних рефлексија Џејн Џејкобс.

У панелским насељима, као што је ово, фале ‘очи на улици’ јер фале и саме улице ван зграда, као што је она приметила.

Улице су у таквим насељима ходници и лифтови у зградама.

Између зграда је отворен простор на којем се комуникација обавља само пешачким стазама.

Ту нема мешане употребе простора и разних локала из којих је могуће спонтано надгледати улицу, и интегрисати оне који нису из тог краја.

Како нема улица нема ни тротоара, који би омогућили интеграцију деце у насељу.

Другачије се живи у насељу без тротоара и улица.

Планери овог сидлишта су их изоставили због уверења да ће тиме допринети безбедности његових становника. Склониће саобраћај моторних возила, тако су резоновали, и кретање у насељу ће самим тим бити безбедније.

Истина је, међутим, да су управо урбани простори остављени без прилика за успутно надгледање - продавца, фризерке, конобара, службеника - међу најмање безбедним те усамљене стазе поред којих с првим мраком нема никакве активности, углавном пусте зелене површине и паркови између блокова пружају неке од најбољих прилика за пљачке и нападе.

На адреси коју сам тражио налазио се осмоспратни квадар. Станодавци ми отварају врата преко интерфона. Унутра, уски ходници и ниска улазна врата станова, једна насупрот других.

На једна је управо изашао један старији, погурени човек, са кантом за заливање у руци, и обазриво, постранце, кренуо да силази низ степенице.

- Добри.

- Добри ден.

Питао сам се је ли и ова зграда, попут оних на Новом Београду, пуна војних пензионера.

Посматрајући тај стан, његове широке прозоре, једноставне, старе уградне плакаре од дрвених плоча, мало купатило, две окер бриселске фотеље и пред њима један ниски правоугаони сто, видим читаву једну историју становања у овој згради, чији је почетак негде у шездесетим годинама прошлог века.

Станодавци, муж и жена у четрдесетим годинама, објашњавају ми услове закупа. Мени је, међутим, јасно шта је важнији аспект који становање овде подразумева. Ако потпишем уговор, обавезујем се, наиме, да годину дана живим у социјалистичкој Чехословачкој.

О томе се овде заправо радило. То није писало у уговору, разуме се, али је било у подтексту читаве ситуације.

Остало би ми онда још само да се запослим у неком државном предузећу, попут водовода, и да купим „шкоду 1000 МБ”.

Бојан Вицулин, Чешка

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика