Збогом Америко, чемерико, враћам се кући (2)

„О Америци сам знао више док сам дане и ноћи проводио у мојој посавској биртији `Мали рај`, него после свих ових година битисања у њој. У њој ме сад све збуњује, а највише људска лица. Данима бих могао да их посматрам, тумачим, проучавам и уживам у сваком. На њима је све записано, да ли су срећни, заљубљени, уплашени, одакле су, чиме се баве, куда журе”, прича ми Симо Сиса испред свог уличног менхетенског „замка” од картонских кутија.

На растанку ми руком показује у правцу Посавине и довикује:„Сврати опет земо, немој да ме заборавиш”.

Кад год бих се нашао у доњем граду Менхетна потражио бих земљака Симу „Сису” да наставимо где смо претходни пут стали. Попијемо по неку, да разгалимо душу. И моју и његову. Увек бих га нашао на истом месту, у његовом „замку” од картона. Испружио се Сима на старим новинама, док `фата сунце са неба.

Око њега све под „конац”, дотерано да би му и наше посавске домаћице позавиделе. Пластичне шољице за кафу испране, осушене и цик-цак поредане. У галону од потрошене мармеладе цакле се кашике и виљушке. Два чиста тањира се додирују у кутији од ципела.

Одмах поред је библиотека. Књиге поређане по азбучном реду. Мало стрчи, исцепана од честог листања Гргичева „Енглеска граматика за свакога” из 1988. године и водич саветник „Како постати милионер” на енглеском језику. Ту је и повећа хрпа „Њујоркера”, по датумима и секцијама послагана.

Изнад главе на ципелској шњури виси стари транзистор из којег дрнда блуз.

„Где си Сиса, будим га са припремљеним чокањом шљиве коју чувам у мојој соби само за њега и пар „њупорт” цигара.

„Марш коњу један”, одговара он шкиљећи кроз полуотворене капке.

„Шта ти је болан. Ја сам твој. Земо”, правдам се.

„Таквих 'ајвана сам се ја давно одрек'о. Да могу све би' вас подавио к'о мачиће”, у даху рецитује дугогодишњи становник овог грешог града.

Али, чим спази нашу брљу, одмах омекша, разведри се, мада га хуја не пушта лако. Устаје, шета у круг и с времена на време замахне „мајагеријем”, ал` се ипак, на крају, смилује на зему.

После пар гутљаја шљиве очи му се раширише, зацаклише, лице зарумени. Окрену поглед на страну као да нешто крије, па нашим лепим језиком поче:„Добра. Врати ме у живот”.

Нисам стигао да му одговорим нити да га честито питам за здравље а он настави рафално.

„Дош'о нас факат. Некад' су нас терали к'о керове, авлијанере. Душом нисам могао данут, кости одморит'. Ал' дошо враг по своје. Где су сад, у мишијој рупи. Е да ова корона неће никад проћи”.

Куко би још дуго да се не одгегасмо до наше „кафане”, између седме и осме улице, на по једну турску кафу. Сједимо у ћоску, нико нас не зарезује ни „пет пара”. Около, на зидовима слике Ђоковића, Дивца и осталих звезда џетсета.

Одједном, сав нарогушен, мрзовољан к'о да су му све лађе потонуле, иза шанка виче власник „Кафане” Владимир Оцокољић:„Шта бре вас двојица 'оћете? ”

На врх језика ми оста једна наша, сочна...

„Две турске, одвикује Сиса”.

„Знао сам”, промрља он.

Са рачуном од сеадмнаест долара, без рахатлука, добаци: „Без густирања, молим”.  Нисмо се дуго задржали. Изашли смо без поздрава.

На растанку ми се похвали да је напокон скупио довољно за авионску карту у једном правцу: „Још да набиринчим за поклоне па кући, на моју Саву и збогом Америко, чемерико. Заувек”.

Симо Сиса младост је провео у једној босанској варошици поред Саве. Девојке су веремиле за њим. Талентован за многе ствари. Без гумице, једним потезом, цртао је другаре к'о живе. И спорт му је ишао од руке, најбоље карате. Због дуге црне косе локални мангупи су га прозвали Винету, по телевизијском јунаку истоименог филма из касних седамдесетих, оштрог погледа и набујалих мишица.

Маштао је наш Винету да постане глумац. Прво у Загребу а после ни у Београду нису препознали његов таленат. На Сави се купао целе године. Снег до колена, хладноћа штипа за образе, тера сузе на очи, а он у огртачу и папучама „маршира” к'о да је усред лета. Покретом рамена баца све са себе и без околишања наглавачке у ледену Саву.

Било је и кибицера. Једни су му се дивили а други изругивали. Због неке неправде, једног јутра је преломио да крене у бели свет. Прво кратко у Чехословачку, па мало дуже у Шведску. Али, ђаво му није дао мира. На крају је завршио на доковима Њујорка. Ту је од краја прошлог века.

Након једне неплаћене метро карте завршио је иза решетака, на кратко ал` довољно да више не пронађе стални посао. Цртао је портрете по улицама, забављао туристе, око Централ парка и скупљао доларе за повратну авионску карту. Живео по парковима и подземним станицама док није склепао „замак” од картонских кутија на доњем Менхетну, са погледом на родну Посавину.

Имао сам неких обаваза, недеље су пролетеле брзо док се нисам наоружао нашом брљом за још једну чашицу разговора са земом Сисом.

На месту где је годинама пркосио њујорским небодерима ни трага од њега и његовог „замака”. К'о да ме ножем неко прободе. Окренем се лево, десно нигде мога земе.

„Синоћ су дошли ђубретари са кесама за смеће, за пет минута порушили све, и нестали низ улицу”, каже ми његов комшија Порториканац Роберто.

„А Босниа”, питам за зему пошто су га тако ословљавале комсије?

„Дан пре тога су нашли су га непомичног. Убацили у црна кола и одвезли у  одвезли у непознатом правцу”.

Целу следећу недељу обилазио сам мртвацнице и гробља доњег града Менхетна. А и шире. Нигде ни трага ни гласа о мом комшији из Посавине Сими Сиси, коме некад ни једна цура није могла да одоли, а фрајери завидели на храбрости и „Винету” стасу.

Оста „Винету” заувек у земљи предака, са скупљеним доларима за повратну карту у једном правцу.                                                                                                                             

Марко Смиљић, Њујорк

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика