Субота, 23.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Валтер брани Вашингтон

Кинез се осврће ка мени, очи су му разрогачене, опет пушта волан и пада у транс од одушевљења. Отпеваћу ти песму из тог филма, мирно почиње да пева, на свом кантонском језику, а онда певам и ја, мада он то можда и не зна – јер пева Интернационалу.
Фото Пиксабеј

„Све је сређено. Путујемо на тродневни ’излет’ у Вашингтон”, рекла је моја супруга Марија, одмах с врата, по повратку са посла. Прихваћен јој је реферат за Славистичку конференцију, одобрена су јој средства од Универзитета за учешће, купила је авионске карте, резервисала нам је смештај у „Гранд Хајат Вашингтон” хотелу!

Конференција... Прави назив за организовање оваквих скупова је – конгресни туризам. Марија је прочитала свој реферат и онда смо три дана шпартали по Вашингтону, обилазили музеје, бирали ресторане, уживали у угодностима које пружа хотел.

У повратку имали смо лет за наш Детроит са аеродрома у Балтимору удаљеном педесетак километара од Вашингтона.

„Узећемо такси“, рекла је Марија и одмах кренула ка станици ту поред излаза из хотела. Што да не, уосталом, сав трошак превоза иде на рачун Универзитета. 

Возач таксија којег је одабрала био је Кинез који је изгледао ка учитељ кунг-фуа или оних разних мартиал вештина из хонгкошких филмова. Имао је седу косу преко ушију и врата, ретку брадицу са седим длачицама и брковима завијеним надоле, здраве и беле зубе али разбацане на све стране и живе веселе очи испод густих белих веђа.

(Пиксабеј)

Немогуће је одредити колико је стар, свакако негде између 40 и 70 година. Ставља Маријин ранац у гепек, љубазно нам отвара врата за задња седишта, крећемо, укључује таксиметар, и од првог пређеног метра успоставља конверзацију.

Ређа питање за питањем, понавља моје кратке одговоре, сам себи одговара, води заправо монолог: Кад нам полеће авион, у седам, фино, хоћемо ли стићи да гледамо вечерашњи супербол, показује палчевима надоле и каже луди Американци играју рукама а игру зову фудбал?

Приметио је мој лош енглески па пита одакле смо.

- Из Југославије.

- Ма није ваљда, о-хо, о-хо-хо, из Југославије, скандира Тито-Тито.

Окреће се према мени и цима лактовима надоле са шакама стиснутим у песницу.

– Тито и Валтер, Валтер који брани Сарајево, Два хероја из Југославије, и сада ја возим један пар из Југославије! О мој боже, какав је ово дан!

Окреће се, пушта волан и с обе руке опет потеже лактовима надоле, петнаест година возим такси, каже, и први пут имам у ауту пар из Југославије, пружа ми песницу кроз размак предњих седишта да је ја ударим својом.

Кажем Кинезу да је на светском првенству у правом фудбалу, у Кореји и Јапану кинеску репрезентацију водио још један Југословен, Бора Милутиновић, али та репрезентација је заузела претпоследње место. То је Кини било једино учешће на светском шампионату, чуди ме да се код вас не игра бољи фудбал.

Знаш, каже Кинез, азијски људи су крхке грађе, нису физички дорасли Европљанима и Латиноамериканцима, то је главни разлог. Слажем се, али у земљи од две милијарде становника могла би се направити селекција од довољно снажних играча, као Јао Минг у кошарци на пример.

Кинез се осврће ка мени, очи су му разрогачене, опет пушта волан и неколико пута повлачи лактовима надоле, о мој Боже, о мој Бооожееее, понавља, не могу да верујем, ти знаш све, Јао Минг, Јао Минг, Јао Минг.

Пада у транс од одушевљења, опет се песничимо између наслона за главу на предњим седиштима. Нагиње се мало у десну страну и са сувозачевог седишта узима паметну справицу, показује ми је да је баш на том екрану недавно гледао, по ко зна који пут, филм о Валтеру, југословенском хероју који брани Сарајево.

Отпеваћу ти песму из тог филма, каже, па укрућен на седишту као да стоји мирно почиње да пева, на свом кантонском језику, све више подиже глас, а онда певам и ја јер знам шта он пева, мада он то можда не зна – јер он пева Интернационалу.

Какав дан, узвикује, цима лактовина надоле и пружа ми песницу на ударање. Марија колута очима.

Шта је сад са Југославијом, пита Кинез погледавши ме преко ретровизора. Не постоји више, кажем му, распала се на шест државица. Ах, то не ваља, каже, то уопште не ваља, шест нових влада. У Русији има петнаест држава, шта мислиш шта би било кад би се као Совјетски Савез и Русија распала? Није добро, није добро, понавља и изврће палчеве обе руке надоле.

Где живимо, шта радимо, којим смо поводом били на овом путовању, пита нас Кинез без истинске радозналости. Кад му одмах после низа његових питања изговорених некако рутински кажем да смо били у Вашингтону где је моја жена, Марија, имала научну конференцију. Он поскочи на седишту, осврну се према Марији и обрати јој се први пут.

– Ви сте професор?

– Јесам, каже Марија равнодушно.

Кинез с невероватно разноликим репертоаром одушевљења стаде да кликће: Марија, професор из Југославије, вози се у мојим колима, о какав дан, о какав је ово дан за мене!

Пушта волан, стиска песнице, савија руке у лактовима и понавља одсечне покрете надоле. Пита мене како се зовем, најзад то исто питам и ја њега. Зовем се Мајк, каже, и још једном гласније – Мајк.

– А које ти је право име, твоје кинеско име, пита га Марија и она први пут му се обраћајући.

Успорио је, скоро да се зауставио на друму, скроз се окренуо према нама и тихо рекао – Браи Скај.

Већ смо на прилазном путу за аеродром, а Браи Скај алиас Мајк вади из касете бележницу да би који минут касније на терминалу испред улаза за путнике „Спирита“, уписао у њу наша имена и телефон.

Зауставио је таксиметар на 52,30 долара. Марија тражи да јој испише рачун, и док чека нагнута према његовом седишту. Напољу, одмах палим цигарету. Ево и Кинеза изван аута, отвара Марији врата, вади из гепека њен ранац, и онда прилази мени.

Грлимо се. Кад буде у првој прилици био у Детроиту, каже, сигурно ће окренути наш телефон, да се дружимо.

(ЕПА ЕФЕ - Н.Ј.С.)

О-хо, хо-хо – изражава своје задовољство – ово је био његов посебан дан! Посматрам га дуже и сад изблиза: заиста је права слика и прилика учитеља мартиал вештина са филмског платна.

Хвала Мајк, друже мој, баш тако му кажем – мај камарад.

Не помера се с места где је нас истоварио, Кинез Браи Скај, лови нове муштерије али и даље нас помно прати погледом, маше нам док нестајемо иза стаклених врата терминала.

Марија јесте била хладна према њему, одсутна у разговору који смо током вожње водили само он и ја, „Ма само сам га посматрала како полако вози“, каже ми она чим смо замакли иза врата, „како стално кочи, скоро се зауставља на путу, како лукаво крадуцка време које откуцава на таксиметру“.

Прилазимо екрану с распоредом летења: НК782 за Детроит у 7:08 пм, излаз Д10 – на време. Имамо два-три лагодна сата на располагању, за Маријин штрапац по аеродромским радњицама, за моје још две-три цигарете уз еспресо, таман колико да разрадим ноге у повременим изласцима на балтиморски ваздух, а пошто нисам у патикама него у папучама, унапред се радујем због, жаргонски речено – освете малог Кинеза: неће ме на контроли навући на понижавајуће изување обуће, оне с пертлама.

Најзад, моћи ћемо и да поседимо на доиста удобним аеродромским седалима, Марија с њеним таблетом у крилу, ја с мојим мислима о могућој причи са излета у Вашингтон.

 

Зоран Росић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Смрда
Један од десет, да није промашена тема. Лепа прича! Него из које земље, Југославије?! Да ли можете да замислите некога ко није из Србије да каже да је из Југославије? Та Југославија је уништила Србе, а ми и даље...
Ljilja K.
Predivan tekst. Mnogo je sećanja probudio. Jedno moram da podelim. Ima jedan hotel u Kairu (ko će ga znati da li baš samo jedan) koji spolja liči na hotele iz američkih filmova, a unutra je socijalistička Jugoslavija. BUKVALNO. To je priča za ceo tekst. Uveče, na kapiji, stojim i gledam autostradu Aleksandrija-Kairo. Scena je kao u Aleksandrijskom kvartetu. Dobroćudni Egipćanin čuvar me pita odakle sam. Srbija, kažem. Bivša Jugoslavija, dodajem. On se osmehuje i kaže: Tito, Tito. Divan osećaj.
Dule Astro
Nama je stariji vodič u Luksoru kad smo mu rekli da smo iz bivše Jugoslavije na srpskom rekao "idemo radimo gradimo". Tito - Naser
Mile
Od cele Amerike otišli da žive u Detroit?! To ko kad bi neko emigrirao u Srbiju pa otišao da živi u Crnu Travu ili Surdulicu umesto u BG ili NS
dr Slobodan Devic
E moj Mile, od lakovacke pruge, ne moze covek u Ameriku bas da bira kuda ce. Nije to kao u Srbiji brale ...
dzordz
kina nam je pomogla nekoliko puta. jednom su pocetkom dvehiljaditih, u februaru, poslali tanker goriva kada ga nije bilo u srbiji, a eu je cutala. i kao velika sila ne traze ustupke, nema ni ultimatuma, a ne priznaju kosovo. malo li je
Boris
Veoma lijep tekst, za razliku od prethodnog. Neka malo i ukrade na taksimetru, sigurno nije od zle volje...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.