Ponedeljak, 18.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Valter brani Vašington

Kinez se osvrće ka meni, oči su mu razrogačene, opet pušta volan i pada u trans od oduševljenja. Otpevaću ti pesmu iz tog filma, mirno počinje da peva, na svom kantonskom jeziku, a onda pevam i ja, mada on to možda i ne zna – jer peva Internacionalu.
Фото Пиксабеј

„Sve je sređeno. Putujemo na trodnevni ’izlet’ u Vašington”, rekla je moja supruga Marija, odmah s vrata, po povratku sa posla. Prihvaćen joj je referat za Slavističku konferenciju, odobrena su joj sredstva od Univerziteta za učešće, kupila je avionske karte, rezervisala nam je smeštaj u „Grand Hajat Vašington” hotelu!

Konferencija... Pravi naziv za organizovanje ovakvih skupova je – kongresni turizam. Marija je pročitala svoj referat i onda smo tri dana špartali po Vašingtonu, obilazili muzeje, birali restorane, uživali u ugodnostima koje pruža hotel.

U povratku imali smo let za naš Detroit sa aerodroma u Baltimoru udaljenom pedesetak kilometara od Vašingtona.

„Uzećemo taksi“, rekla je Marija i odmah krenula ka stanici tu pored izlaza iz hotela. Što da ne, uostalom, sav trošak prevoza ide na račun Univerziteta. 

Vozač taksija kojeg je odabrala bio je Kinez koji je izgledao ka učitelj kung-fua ili onih raznih martial veština iz hongkoških filmova. Imao je sedu kosu preko ušiju i vrata, retku bradicu sa sedim dlačicama i brkovima zavijenim nadole, zdrave i bele zube ali razbacane na sve strane i žive vesele oči ispod gustih belih veđa.

(Piksabej)

Nemoguće je odrediti koliko je star, svakako negde između 40 i 70 godina. Stavlja Marijin ranac u gepek, ljubazno nam otvara vrata za zadnja sedišta, krećemo, uključuje taksimetar, i od prvog pređenog metra uspostavlja konverzaciju.

Ređa pitanje za pitanjem, ponavlja moje kratke odgovore, sam sebi odgovara, vodi zapravo monolog: Kad nam poleće avion, u sedam, fino, hoćemo li stići da gledamo večerašnji superbol, pokazuje palčevima nadole i kaže ludi Amerikanci igraju rukama a igru zovu fudbal?

Primetio je moj loš engleski pa pita odakle smo.

- Iz Jugoslavije.

- Ma nije valjda, o-ho, o-ho-ho, iz Jugoslavije, skandira Tito-Tito.

Okreće se prema meni i cima laktovima nadole sa šakama stisnutim u pesnicu.

– Tito i Valter, Valter koji brani Sarajevo, Dva heroja iz Jugoslavije, i sada ja vozim jedan par iz Jugoslavije! O moj bože, kakav je ovo dan!

Okreće se, pušta volan i s obe ruke opet poteže laktovima nadole, petnaest godina vozim taksi, kaže, i prvi put imam u autu par iz Jugoslavije, pruža mi pesnicu kroz razmak prednjih sedišta da je ja udarim svojom.

Kažem Kinezu da je na svetskom prvenstvu u pravom fudbalu, u Koreji i Japanu kinesku reprezentaciju vodio još jedan Jugosloven, Bora Milutinović, ali ta reprezentacija je zauzela pretposlednje mesto. To je Kini bilo jedino učešće na svetskom šampionatu, čudi me da se kod vas ne igra bolji fudbal.

Znaš, kaže Kinez, azijski ljudi su krhke građe, nisu fizički dorasli Evropljanima i Latinoamerikancima, to je glavni razlog. Slažem se, ali u zemlji od dve milijarde stanovnika mogla bi se napraviti selekcija od dovoljno snažnih igrača, kao Jao Ming u košarci na primer.

Kinez se osvrće ka meni, oči su mu razrogačene, opet pušta volan i nekoliko puta povlači laktovima nadole, o moj Bože, o moj Booožeeee, ponavlja, ne mogu da verujem, ti znaš sve, Jao Ming, Jao Ming, Jao Ming.

Pada u trans od oduševljenja, opet se pesničimo između naslona za glavu na prednjim sedištima. Naginje se malo u desnu stranu i sa suvozačevog sedišta uzima pametnu spravicu, pokazuje mi je da je baš na tom ekranu nedavno gledao, po ko zna koji put, film o Valteru, jugoslovenskom heroju koji brani Sarajevo.

Otpevaću ti pesmu iz tog filma, kaže, pa ukrućen na sedištu kao da stoji mirno počinje da peva, na svom kantonskom jeziku, sve više podiže glas, a onda pevam i ja jer znam šta on peva, mada on to možda ne zna – jer on peva Internacionalu.

Kakav dan, uzvikuje, cima laktovina nadole i pruža mi pesnicu na udaranje. Marija koluta očima.

Šta je sad sa Jugoslavijom, pita Kinez pogledavši me preko retrovizora. Ne postoji više, kažem mu, raspala se na šest državica. Ah, to ne valja, kaže, to uopšte ne valja, šest novih vlada. U Rusiji ima petnaest država, šta misliš šta bi bilo kad bi se kao Sovjetski Savez i Rusija raspala? Nije dobro, nije dobro, ponavlja i izvrće palčeve obe ruke nadole.

Gde živimo, šta radimo, kojim smo povodom bili na ovom putovanju, pita nas Kinez bez istinske radoznalosti. Kad mu odmah posle niza njegovih pitanja izgovorenih nekako rutinski kažem da smo bili u Vašingtonu gde je moja žena, Marija, imala naučnu konferenciju. On poskoči na sedištu, osvrnu se prema Mariji i obrati joj se prvi put.

– Vi ste profesor?

– Jesam, kaže Marija ravnodušno.

Kinez s neverovatno raznolikim repertoarom oduševljenja stade da klikće: Marija, profesor iz Jugoslavije, vozi se u mojim kolima, o kakav dan, o kakav je ovo dan za mene!

Pušta volan, stiska pesnice, savija ruke u laktovima i ponavlja odsečne pokrete nadole. Pita mene kako se zovem, najzad to isto pitam i ja njega. Zovem se Majk, kaže, i još jednom glasnije – Majk.

– A koje ti je pravo ime, tvoje kinesko ime, pita ga Marija i ona prvi put mu se obraćajući.

Usporio je, skoro da se zaustavio na drumu, skroz se okrenuo prema nama i tiho rekao – Brai Skaj.

Već smo na prilaznom putu za aerodrom, a Brai Skaj alias Majk vadi iz kasete beležnicu da bi koji minut kasnije na terminalu ispred ulaza za putnike „Spirita“, upisao u nju naša imena i telefon.

Zaustavio je taksimetar na 52,30 dolara. Marija traži da joj ispiše račun, i dok čeka nagnuta prema njegovom sedištu. Napolju, odmah palim cigaretu. Evo i Kineza izvan auta, otvara Mariji vrata, vadi iz gepeka njen ranac, i onda prilazi meni.

Grlimo se. Kad bude u prvoj prilici bio u Detroitu, kaže, sigurno će okrenuti naš telefon, da se družimo.

(EPA EFE - N.J.S.)

O-ho, ho-ho – izražava svoje zadovoljstvo – ovo je bio njegov poseban dan! Posmatram ga duže i sad izbliza: zaista je prava slika i prilika učitelja martial veština sa filmskog platna.

Hvala Majk, druže moj, baš tako mu kažem – maj kamarad.

Ne pomera se s mesta gde je nas istovario, Kinez Brai Skaj, lovi nove mušterije ali i dalje nas pomno prati pogledom, maše nam dok nestajemo iza staklenih vrata terminala.

Marija jeste bila hladna prema njemu, odsutna u razgovoru koji smo tokom vožnje vodili samo on i ja, „Ma samo sam ga posmatrala kako polako vozi“, kaže mi ona čim smo zamakli iza vrata, „kako stalno koči, skoro se zaustavlja na putu, kako lukavo kraducka vreme koje otkucava na taksimetru“.

Prilazimo ekranu s rasporedom letenja: NK782 za Detroit u 7:08 pm, izlaz D10 – na vreme. Imamo dva-tri lagodna sata na raspolaganju, za Marijin štrapac po aerodromskim radnjicama, za moje još dve-tri cigarete uz espreso, taman koliko da razradim noge u povremenim izlascima na baltimorski vazduh, a pošto nisam u patikama nego u papučama, unapred se radujem zbog, žargonski rečeno – osvete malog Kineza: neće me na kontroli navući na ponižavajuće izuvanje obuće, one s pertlama.

Najzad, moći ćemo i da posedimo na doista udobnim aerodromskim sedalima, Marija s njenim tabletom u krilu, ja s mojim mislima o mogućoj priči sa izleta u Vašington.

 

Zoran Rosić

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 

 

Komentari9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Смрда
Један од десет, да није промашена тема. Лепа прича! Него из које земље, Југославије?! Да ли можете да замислите некога ко није из Србије да каже да је из Југославије? Та Југославија је уништила Србе, а ми и даље...
Ljilja K.
Predivan tekst. Mnogo je sećanja probudio. Jedno moram da podelim. Ima jedan hotel u Kairu (ko će ga znati da li baš samo jedan) koji spolja liči na hotele iz američkih filmova, a unutra je socijalistička Jugoslavija. BUKVALNO. To je priča za ceo tekst. Uveče, na kapiji, stojim i gledam autostradu Aleksandrija-Kairo. Scena je kao u Aleksandrijskom kvartetu. Dobroćudni Egipćanin čuvar me pita odakle sam. Srbija, kažem. Bivša Jugoslavija, dodajem. On se osmehuje i kaže: Tito, Tito. Divan osećaj.
Dule Astro
Nama je stariji vodič u Luksoru kad smo mu rekli da smo iz bivše Jugoslavije na srpskom rekao "idemo radimo gradimo". Tito - Naser
Mile
Od cele Amerike otišli da žive u Detroit?! To ko kad bi neko emigrirao u Srbiju pa otišao da živi u Crnu Travu ili Surdulicu umesto u BG ili NS
dr Slobodan Devic
E moj Mile, od lakovacke pruge, ne moze covek u Ameriku bas da bira kuda ce. Nije to kao u Srbiji brale ...
dzordz
kina nam je pomogla nekoliko puta. jednom su pocetkom dvehiljaditih, u februaru, poslali tanker goriva kada ga nije bilo u srbiji, a eu je cutala. i kao velika sila ne traze ustupke, nema ni ultimatuma, a ne priznaju kosovo. malo li je
Boris
Veoma lijep tekst, za razliku od prethodnog. Neka malo i ukrade na taksimetru, sigurno nije od zle volje...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.