Знањем против псеудонауке чувамо идентитет

Златибор – Културно наслеђе и идентитет имају нераскидиву везу. Да бисмо на почетку 21. века очували сопствено културно наслеђе треба прво добро да га познајемо и онда да га штитимо. А да бисмо то могли да урадимо на одговоран начин, морамо да будемо наоружани знањем, а не оружјем. Зато што се против идеје и псеудонауке не бори мецима и топовским зрнима него идејом. Морамо да знамо шта је наше српско, наравно да поштујемо и туђе, али пре свега да знамо шта је наше и на који начин да га бранимо и негујемо.

Овако је минулог викенда на Златибору говорио историчар Дејан Ристић, в. д. директора Музеја жртава геноцида. Одржао је овде, на платоу изузетно уређеног храма Преображења Господњег, предавање о теми „Културно наслеђе и идентитет”. Са упитаношћу за себе и публику шта чини српски национални идентитет, кроз које меандре и мене је пролазио у претходним деценијама, шта значи бити Србин у 21. веку...

Које су карактеристике нашег националног идентитета, питао је присутне Ристић и чуо одговоре: језик српски, писмо српска ћирилица, вера православно хришћанство и аутокефална СПЦ, културно наслеђе, обичаји, светиње, народна традиција, у новије време и наши спортисти, научници...

– Налазимо се пред православном црквом која је новијег датума и постаје део нашег културног наслеђа, а у старту је део идентитетског наслеђа за нас који смо Срби и православни хришћани. У културном наслеђу сваке нације види се идентитетска карактеристика – указао је историчар и поставио питања:

– Зашто косовско-метохијски Албанци у континуитету кидишу на наше светиње на Косову и Метохији? Што нападају на грађевине, чине злодела припадницима свештенства, монаштву... Зашто је наше културно наслеђе тамо толико под ударом деценијама? Шта им сметају грађевине из неких прохујалих векова: Дечани, Патријаршија, Грачаница, Девич...

– До 2004. косовско-метохијски Албанци физички су насртали на наше светиње, подметали експлозив, пожаре. Након оних сцена из марта 2004. с нападом на више од стотину богомоља СПЦ на територији наше јужне покрајине Косово и Метохија, са оним момком који скаче по крсту на кубету цркве и ломи га док маса егзалтираних Албанаца очекује када ће крст пасти, те сцене су отишле у свет. Албанци, њихове политичке елите и ментори сматрали су, на срећу погрешно, да ће им то бити прихваћено зато што су себе у претходним годинама представили као жртве. Десило се неочекивано: свет је реаговао на те сцене антицивилизацијског поступања, отвореног насиља, материјализоване мржње.

– А онда су они престали то да раде, од 2004. безмало да немамо ниједан озбиљнији напад таквог обима на богомоље СПЦ. Ми смо овде одахнули, рекли: „Свет је видео ко су они, свет је разумео.” Међутим, ми историчари смо упозоравали да ће се само променити тактика, али да циљ остаје исти. Онда су Албанци неколико година заћутали, а затим кренули са псеудонауком. Одједном су почели да говоре: „Не, не, то је уствари наше, светиње су подизали наши владари и великаши, а Срби су узурпатори” ‒ испричао је Ристић, па илустровао примером српског православног манастира Грачаница који је пре 700 година подигао српски краљ Милутин:

– Од 2004. косовско-метохијским Албанцима више не смета Грачаница ни појам манастира, чак ни појам православља, али им смета оно српски, јер је то идентитетска карактеристика. Они се сада озбиљно баве псеудонауком, улажу огромна средства, лобирају... Покушавајући да нас, који смо на Космету пре много векова створили свој идентитет и средњовековну државу, сада представе као узурпаторе, некакве дошљаке који су узурпирали све те светиње. Делују преко медија, документарних филмова, друштвених мрежа, јутјуб канала, избегавају директну комуникацију са нама српским историчарима. Ми их стално позивамо: одаберите место, време, тему о којој желите да причамо. Хајдемо да ми историчари, користећи историјске изворе, проговоримо о томе, без медија, без политике. Уколико тврдите, рецимо, да је манастир Високе Дечане подигао албански великаш, дајте доказе. Имамо дечанску ктиторску повељу која се чува у Државном архиву Србије, и то не једну него све три оснивачке повеље су сачуване. Оне су писане српским средњовековним језиком, српском ћирилицом и све три је потписао српски краљ Стефан Урош Трећи, а не албански великаш. И они од тога упорно беже. Покушавајући да створе једну врсту критичке масе у међународној заједници. Док ми овде себе уљуљкујемо: „Па то је наше, ми то знамо, не може то нама нико да узме.” Међутим, суштински може.

Ристић је ту направио дигресију са збивањима у Црној Гори:

– Сетимо се шта се ту дешавало до средине прошле године. Црногорци су некад истицали да су најелитнији Срби, а онда се код њих у року од свега неколико година десило, захваљујући једном политичком концепту, да је део српског народа одбацио свој вишевековни идентитет и прихватио други монтенегрински, створен на антисрпству. Кад су додали три слова у азбуку ми смо се овде грохотом смејали, уместо да се забринемо. Створили су језик (политички, а не лингвистички), па на основу њега увели црногорску књижевност, почели да стварају црногорски национални идентитет. Схватили су да су на добром путу, али им фали још једна карика: црквена организација. Дошли су на идеју да би Црногорском православном црквом могли да замене СПЦ и њену инфраструктуру у Црној Гори: ту су богомоље, свештенство, вршиће годинама притисак на њих, неко ће поклекнути и они ће то добити. Ту су се заиграли и ту је био крај. Али тај експеримент је изузетно опасан.

Ово су, утврдио је историчар, болне теме за нас. Уз подсећање да су у Северној Македонији почетком ове године у манастиру Светог Јована Осоговског уклањали натписе са фрескопотрета наших владара и исписивали имена општехришћанских светитеља.

– Па је тако цар Стефан Урош Пети постао Константин Велики, а цар Лазар је постао Јустинијан Први. Онда је на интервенцију наших сународника у Северној Македонији то ипак исправљено и враћено у првобитно стање. Знамо и шта се десило у ентитету Федерације БИХ, где је срушена српска православна црква у близини Сребренице, јер је улазила у приватно имање. А да ли је у реду тражити рушење једне богомоље, било које вере?

– Очигледно је да се налазимо у забрињавајућој ситуацији, где смо суштински, идентитетски нападнути. Што споља, што изнутра јер нисмо довољно наоружани знањем и вештинама. А ово су брутални покушаји промене идентитетске карактеристике нашег наслеђа – оценио је Дејан Ристић на Златибору.