Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Мислио сам да су Кариби рај

Замишљао сам палме и пешчане плаже током мизерних деведесетих и зарицао се да ћу једнога дана живети и ја међу тим људима одгајаним на кокосу, карибском ветру, палмама, сунцу, плесу, музици, руму и текили.
Фото Пиксабеј

Опасно је своје демоне позивати на плес. Човек никада, ни у тренуцима највећих успеха и победа, не би смео да помисли као је јак. А још мање како је недодирљив, а камо ли  непобедив.

Човек никада не би требало да има било какве илузије о сопственој моћи и снази, и заиста, треба увек бити једино прибран и тих.

А и чему гласно урликање, макар осећао и неиздрживу бол? Свет је данас подједнако глув и за урлике и за шапате и за молитве. У ствари не само данас, свет је такав одувек и био.

И кога данас уопште занима човек? Треба дакле своју истину корачати тихо.

А мој је проблем у томе што сам још од дечачких дана мислио да су Кариби рај. Замишљао сам те палме и пешчане плаже током мизерних деведесетих и зарицао се да ћу једнога дана живети и ја међу тим људима одгајаним на кокосу, карибском ветру, палмама, сунцу, плесу, музици, руму и текили.

Пиксабеј

Да се разумемо, волим ја моју Србију, како што волим и своју младост, како што волим и сав бол и јад који је прешао преко моје душе и често, овако у ноћима самоће помислим, како сам и сам саткан од тог бола и јада.

И знам добро да ни ја ни та земља нисмо живи само ради нас и да немамо права да живимо само сада, и само за нас. Знам добро да је моја Србија много више од пуке свакодневице и мог живота.

Да је умивена потоцима праведничке крви, утемељена костурницама, окупана сузама, благословена спремношћу да увек изнова васкрсава и враћа се у метеж историје.

А текила ме је тек начела док сам тога дана шетао улицама и плажама маленог Мексичког градића на обалама Карибског мора. Кришке лиме, ознојене хладне флашице короне и јефтина текила (јефтина пића су за праве људе, скупоцена су за шмизле, пробисвете, нафатиране идиоте и корозирале карактере).

Пиксабеј

Па онда пар кругова кроз те уске улице међу сувенирнице и обичан свет, па онда скидање папуча и ход по песку на плажама, можда мали дремеж на сунцу, па опет нова тура. И тако у круг, странац међу странцима, дух међу људима, уљез међу туристима. Ни скитница, ни избеглица, ни туриста, ни гост.

Луталица? Томе могу само да се надам. То би већ била титула вредна живљења.

А онда, помало несвојствено моме карактеру, почеше да ми пристижу ведрије мисли. Помислих да боравак у овом рају мора бити да је ипак, награда за нешто. Јесте овај рај испуњен самоћом (као и други рајеви пре овога), јесте помало и досадно, јесте да се осећам као дух, али није ли испуњење пуког дечачког сна ма како он безначајан био опет довољна награда са небеса?

У жељи да још мало размислим о томе одшетао сам до напуштеног пристаништа за чамце искованог од сада већ трулих дасака, осамио се од људи, скинуо мајицу и сео на један од стубова загледан у море.

Нисам ни приметио како је рука сама кренула да врти бројаницу.

Ни сам не знам како, али окретање тих тридесет три чворића често ми је доносило мир. А не знам како. Не знам којим то тананим силама универзума, Божје промисли и његове тајне та тридесет три чворића умеју да донесу смирење, спасе од пропасти, покажу пут, одгонетну куда ићи даље.

Caption

Како помажу души да не излуди, што од стресова, што од повремене среће, што од путева који се час отварају час затварају. Како ли доносе мир?

А тај мир, то смирења, ваљда је оно уистину једино и потребно. И онај ко га истински задобије постаје имун на све и са дубоким сазнањем да је Бог увек ту, да га никада не напушта, ништа му више и није потребно.

И то смирење губе богати а спознају га они који немају ништа. Спознао га је Вукашин из Клепаца над којим се надне сам пакао и који је својом смиреношћу изгубио живот, али је ипак победио. А и мени се за тренутак учинило да ми уз овај карибски ветар, ово сунце и море, и ова тридесет три чворића ништа више и није потребно.

Али само за тренутак.

Човеку треба много. И стално и изнова му нешто треба. Наново, и наново, и никад доста. И увек и себи и другима говори да му је само мало потребно, али никако да призна да му увек треба више него што заслужује.

А луталице ваљда понајвише траже пар очију сличних себи, пар очију који ће их натерати да занавек једном стану и остану, да прекину лутање. Или бар да им се придруже по беспућима, да већ једном не лутају сами.

Док се над карибским градићем спуштало вече, ја сам се лагано спустио до бара у коме ме у последњих пар дана помало препознају. Кригле од једног литра биле су на распродаји, придружио сам им и нову чашицу текиле и пар кришки лиме.

На улици је пар назови хипика (богатих америчких туриста који се још увек заносе хипи фазоном) плесало и мирисало упаљене миришљаве штапиће стварајући привид тренутне хипи комуне.

Мала Џени, конобарица у својим двадесетим носила је лепо утегнут шорц и тесну мајицу. На изглед уобичајено, али једино по сликама у мојој глави заиста необично вече.

Из мог ума повремено би насупрот мојим уобичајеним ужасима избијале сенке утехе. При сећањима на поглед у школско двориште, одбаченост и издвојеност, избијали су осмеси ретких пријатељи и другова којима бих ипак био симпатичан. При помисли на неке несрећне љубави и осећај бескрајне и вечите самоће појављивале су се усне неких жена које су ме и те како љубиле и волеле упркос мојој решености да их не пустим у свој живот.

Пиксабеј

Испио сам туру, наручио још једну, гледао тако како поред мене промичу туристи, по нека спонзоруша и по неки спонзор а онда сам ексирао пиво, платио и опет одјурио у мрак.

Вратио сам се на плажу на којој није било готово никога, у даљини је само горела ватра, неки људи плесали су уз неку музику. Седео сам тако сатима. Ништа нисам осећао, ни радост, ни тугу, ни бригу, ни страх. Ни спокој. Можда, само неки чудни мир.

Помисао да ћу можда вечито бити само, плашила ме мање него помисао на људе. Око мене ионако није било никога и то ми је јако пријало. На крају сам спустио своја леђа на иструлеле даске морског пристаништа и осетио пријатан бол док се месо одвајало од костију силином гравитације.

У зору, осетио сам неку топлину на свом лицу и отворио очи. Миловао ме је нови дан. Моја рука је грчевито стискала бројаницу.

 

Предраг Рудовић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

Коментари21
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Petar Dozet
Ako autor teksta procita ove komentare, zazalice sto se olako upustio u ovo letergicno-melanholicno-elegijsko pripovedanje. I Karibi i Zlatibor i jadranski kamenjar prelepa su mesta kad mogu da ih si priustim i kad je pored mene barem jedna osoba, koju volim.
dzordz
ne bih da zakeram, ali se kaze karipski. tako je nekada bilo u srpskm jeziku. inace u tekstu provejava hemingvejevska nostalgija, i kad si na najlepsem mestu na zemlji, nadjes razlog da se setis nekih ljubavi, prijatelja, cak i srbije. sta je to kad coveku nikad nije dosta? gde dalje otici?
Ivana
Odlazak nije uvek najbolje resenje.... narocito ako idete sa sobom
Beogradjanin-Istrijan-Schwabenländle
Karibi jesu raj, zavisno od razloga dolaska.
RoyMoore
Raj je onaj dio Kariba sto su ga ne Karibljani napravili za tebe, da dodjes, opijes se do besvijesti, manitas hevtu dana i ostavis im malo ustedjevine. A onaj dio dje stoka sitnog zuba zivi, ne lici ni na pakao. Otidji malo do Haitija, ili se prosetaj kontinentalnom Jamajkom, Bahamima, ili Kubom, pa da vidis raja.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.