Мислио сам да су Кариби рај

Опасно је своје демоне позивати на плес. Човек никада, ни у тренуцима највећих успеха и победа, не би смео да помисли као је јак. А још мање како је недодирљив, а камо ли  непобедив.

Човек никада не би требало да има било какве илузије о сопственој моћи и снази, и заиста, треба увек бити једино прибран и тих.

А и чему гласно урликање, макар осећао и неиздрживу бол? Свет је данас подједнако глув и за урлике и за шапате и за молитве. У ствари не само данас, свет је такав одувек и био.

И кога данас уопште занима човек? Треба дакле своју истину корачати тихо.

А мој је проблем у томе што сам још од дечачких дана мислио да су Кариби рај. Замишљао сам те палме и пешчане плаже током мизерних деведесетих и зарицао се да ћу једнога дана живети и ја међу тим људима одгајаним на кокосу, карибском ветру, палмама, сунцу, плесу, музици, руму и текили.

Да се разумемо, волим ја моју Србију, како што волим и своју младост, како што волим и сав бол и јад који је прешао преко моје душе и често, овако у ноћима самоће помислим, како сам и сам саткан од тог бола и јада.

И знам добро да ни ја ни та земља нисмо живи само ради нас и да немамо права да живимо само сада, и само за нас. Знам добро да је моја Србија много више од пуке свакодневице и мог живота.

Да је умивена потоцима праведничке крви, утемељена костурницама, окупана сузама, благословена спремношћу да увек изнова васкрсава и враћа се у метеж историје.

А текила ме је тек начела док сам тога дана шетао улицама и плажама маленог Мексичког градића на обалама Карибског мора. Кришке лиме, ознојене хладне флашице короне и јефтина текила (јефтина пића су за праве људе, скупоцена су за шмизле, пробисвете, нафатиране идиоте и корозирале карактере).

Па онда пар кругова кроз те уске улице међу сувенирнице и обичан свет, па онда скидање папуча и ход по песку на плажама, можда мали дремеж на сунцу, па опет нова тура. И тако у круг, странац међу странцима, дух међу људима, уљез међу туристима. Ни скитница, ни избеглица, ни туриста, ни гост.

Луталица? Томе могу само да се надам. То би већ била титула вредна живљења.

А онда, помало несвојствено моме карактеру, почеше да ми пристижу ведрије мисли. Помислих да боравак у овом рају мора бити да је ипак, награда за нешто. Јесте овај рај испуњен самоћом (као и други рајеви пре овога), јесте помало и досадно, јесте да се осећам као дух, али није ли испуњење пуког дечачког сна ма како он безначајан био опет довољна награда са небеса?

У жељи да још мало размислим о томе одшетао сам до напуштеног пристаништа за чамце искованог од сада већ трулих дасака, осамио се од људи, скинуо мајицу и сео на један од стубова загледан у море.

Нисам ни приметио како је рука сама кренула да врти бројаницу.

Ни сам не знам како, али окретање тих тридесет три чворића често ми је доносило мир. А не знам како. Не знам којим то тананим силама универзума, Божје промисли и његове тајне та тридесет три чворића умеју да донесу смирење, спасе од пропасти, покажу пут, одгонетну куда ићи даље.

Како помажу души да не излуди, што од стресова, што од повремене среће, што од путева који се час отварају час затварају. Како ли доносе мир?

А тај мир, то смирења, ваљда је оно уистину једино и потребно. И онај ко га истински задобије постаје имун на све и са дубоким сазнањем да је Бог увек ту, да га никада не напушта, ништа му више и није потребно.

И то смирење губе богати а спознају га они који немају ништа. Спознао га је Вукашин из Клепаца над којим се надне сам пакао и који је својом смиреношћу изгубио живот, али је ипак победио. А и мени се за тренутак учинило да ми уз овај карибски ветар, ово сунце и море, и ова тридесет три чворића ништа више и није потребно.

Али само за тренутак.

Човеку треба много. И стално и изнова му нешто треба. Наново, и наново, и никад доста. И увек и себи и другима говори да му је само мало потребно, али никако да призна да му увек треба више него што заслужује.

А луталице ваљда понајвише траже пар очију сличних себи, пар очију који ће их натерати да занавек једном стану и остану, да прекину лутање. Или бар да им се придруже по беспућима, да већ једном не лутају сами.

Док се над карибским градићем спуштало вече, ја сам се лагано спустио до бара у коме ме у последњих пар дана помало препознају. Кригле од једног литра биле су на распродаји, придружио сам им и нову чашицу текиле и пар кришки лиме.

На улици је пар назови хипика (богатих америчких туриста који се још увек заносе хипи фазоном) плесало и мирисало упаљене миришљаве штапиће стварајући привид тренутне хипи комуне.

Мала Џени, конобарица у својим двадесетим носила је лепо утегнут шорц и тесну мајицу. На изглед уобичајено, али једино по сликама у мојој глави заиста необично вече.

Из мог ума повремено би насупрот мојим уобичајеним ужасима избијале сенке утехе. При сећањима на поглед у школско двориште, одбаченост и издвојеност, избијали су осмеси ретких пријатељи и другова којима бих ипак био симпатичан. При помисли на неке несрећне љубави и осећај бескрајне и вечите самоће појављивале су се усне неких жена које су ме и те како љубиле и волеле упркос мојој решености да их не пустим у свој живот.

Испио сам туру, наручио још једну, гледао тако како поред мене промичу туристи, по нека спонзоруша и по неки спонзор а онда сам ексирао пиво, платио и опет одјурио у мрак.

Вратио сам се на плажу на којој није било готово никога, у даљини је само горела ватра, неки људи плесали су уз неку музику. Седео сам тако сатима. Ништа нисам осећао, ни радост, ни тугу, ни бригу, ни страх. Ни спокој. Можда, само неки чудни мир.

Помисао да ћу можда вечито бити само, плашила ме мање него помисао на људе. Око мене ионако није било никога и то ми је јако пријало. На крају сам спустио своја леђа на иструлеле даске морског пристаништа и осетио пријатан бол док се месо одвајало од костију силином гравитације.

У зору, осетио сам неку топлину на свом лицу и отворио очи. Миловао ме је нови дан. Моја рука је грчевито стискала бројаницу.

Предраг Рудовић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика