Долари нађу пут и у време пандемије

Нашу цркву сам раније виђао, као и већина Срба у Аустралији, за Божић, Ускрс и баш када морам. Међутим, од како сам променио банку, ситуација се битно променила.

Какве везе имају банке са црквама?

„Црква је овде, осим вере, и велики бизнис”, била је једна од лекција коју сам добио од нашег свештеника када сам ступио на пети континент. Нисам то тада разумео, јер су се моји сељаци на Старој планини још молили испод храста, уз оброчне крстове.

Али да кренем из једног другог угла.

Одлазак у банку у пандемијским условима је постала права авантура. Улази се један по један, а ред се понекад протегне до суседне улице. Пошто новац из наше продавнице морам редовно да стављам на рачун, тај посао је постао заморан.

Имају банке ону „рупу” за стављање новца, али за неке трансакције су ипак потребни људи.

Ана, службеница националне банке, мој је омиљен лик у локалној испостави. Увек јој уделим комплимент за нову шарену маску, које воли да мења. Понекад стави и визир, када је рутински опоменем да визири не штите добро, на шта се она, опет рутински, насмеје, узимајући моје паре. То су правила лепог понашања код таквих послова - кратке шале.

Једног дана Ана ме дочека намрштена. Дошао сам код ње да у Београд пошаљем доларе за књиге које смо увезли из Србије.

– Не може - кратко рече.

– Зашто - питам.

– Санкције - одговори она.

Није помогло моје убеђивање да су ратови из деведесетих већ одавно прошли. На крају нисам рекао „које санкције” уз псовку, како би био ред, већ сам мудро заћутао.

Обећала је да ће позвати „међународно”, а ја да дођем сутра.

И дошао сам сутрадан, а Ана ми рече да је прогурала паре, што би ми рекли „преко везе”. Нема тога овде, али има нагона за зарадом, јер „паре су ипак паре”. Санкције је увела држава, банци то не одговара али мора да поштује закон. А Ана мора да поштује правила банке која храни њену децу.

А како је решила проблем - паре је формално послала у Немачку, а тамошња банка ће их усмерити у Београд. И компјутер сит „и овце на броју”.

Али појавио се један проблем - цео поступак траје више од пола сата. Она зове „међународно”, они траже разлог за „изузеће”, она пита мене, ја објасним да се ради о увозу књига за државне библиотеке. Они кажу „а ха, разумемо, онда може”.

Дају јој неки број, она све поново куца у компјутер. Стојим поред ње и цупкам ногама, док поред мене маршира маскирана колона улагача.

Заврши се увек успешно, али траје.

И зато одлучих да мењам банку, што је било толико лако као ући из једне продавнице у другу у неком шопинг молу. Банке воле да буду једна поред друге, тако маме купце, јер је код њих све савршено маркетиншки уређено, скоро као у „Мекдоналдсу”.

Тако мора да буде када вам продају „празан ваздух”, нема тамо ничега осим оног компјутера у који куцају ваш салдо. Новац вам узму а пет минута касније га дају неком другом несрећнику који је тамо ушао, а у том тренутку му треба више него вама. Уз камату, наравно.

Уђох у ту другу банку и застаде ми дах - на главном зиду је огроман постер са сликом наше оближње парохијске цркве. Српска црква у локалној банци у сред Мелбурна.

Ту је и огромна слика парка поред наше куће. Две иконе из нашег предграђа. Гледам и не могу да поверујем. И док сам правио „селфи” приђе ми службеник. Банке су у пандемији постале љубазније, као и ми трговци. Борба за сваког купца је немилосрдна, јер је долар постао „већи”.

Народ се стегао у овој невољи и пази како троши.

Отворих нови рачун и добих упутства како да пошаљем новац преко Интернета. Проблем је решен, једино пре тога морам да однесем паре у банку.

И да видим нашу цркву.

И ту је крај. А тему коју сам на најавио на почетку испричаћу вам неки други пут. Уосталом, поновио бих оно што већ сви знамо.

Џорџ Петровић - Ђоле, Мелбурн

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика