Хоћеш да ми будеш преводилац код психијатра

Једног дана, беше то негде почетком прошле године, не сећам се тачно датума, зазвонио је кућни телефон.
- Јеси ли ти Зора? упитао ме млађи женски глас на нашем језику.
- Јесам.
- Ја се зовем Вида (тако ћу да је зовем овом приликом да бих заштитила њену приватност) и твој број сам добила од једне твоје другарице. Говорила је тако брзо да сам је једва „похватала”.
- Имам заказано код психијатра, и хоћу да ми ти тамо преводиш.
- Ја нисам лиценцирани преводилац, одговорила сам.
- Мани ме тих формалности, мени је речено да си човек и зато, ако икако можеш, дођи, била је упорна.
Посто тај дан нисам радила а нисам имала ни неких већих обавеза, обећала сам јој да ћу доћи.
Седам дана после нашег разговора, дошла на дату адресу, десетак минута пре заказаног термина.
У чекаоници је седела само једна особа. Жена пријатне спољашности, неких 47-48 година старости. Касније сам сазнала да је млађа, ваљда ју је начин живота учинио да изгледа старије.

Гледала је на сат. Помислила сам то мора да је она, и пришла јој.

- Ћао. Ја сам Зора.
- Јој, иди с милим Богом, мислила сам да нећеш доћи.
Након изласка из психијатријске ординације, моја саговорница је извадила новчаник да ми плати услуге превођења.
- Молим Вас, не долази у обзир, одбила сам.
- Немој ме зезати, данас нема ни љубави за „џабалука” а камо ли да неко одвоји своје слободно време.
- Е па видите, драга моја, има нас још откачених који радимо за, како ти рече, „џабака”. Рецимо да тако помажем некоме коме је тешко.
- Платићете ми кафу, рекла сам и руком показала на оближњи кафић.

Након сто смо селе и поручиле кафу, моја саговорница је почела:
- Све си чула.
- Јесам.
- И сад мислиш да сам луда.
- Не. Мислим да сте веома храбри.
- Немој ти мене више „ВИ-јати” већ  реци: „Ти Видо”. Доста је мени финих у животу.
Насмејала сам се њеног опасци.
- У реду, драга моја.
- Ко ти је дао упут за психијатра, упитала сам.
- Дао ми мој ГП (General Practicioner, назив за лекара опште праксе у Аустралији) јер сам ја то тражила. Хтедох да видим да ли сам нормална.
- Ко ти је рекао да ниси нормална?
- Мој муж, заћутала је на тренутак па наставила:
- И толико сам платила психијатру да би ми он рекао да мени није он потребан већ психолог. Мени је то све исто.
- Није исто. Твоји проблеми захтевају мало дужи рад са психологом. Зато сам те и питала ко ти је дао упут за психијатра.
- Де, де, пусти ти то, него ми реци шта би ти урадила на мом месту?
Замислила сам се за тренутак. Преда мном је седела млађа жена коју живот није мазио.

Дошла је овде сама као избеглица из Босне са 18 година, сместила се код неких људи по препоруци. У свом завичају је завршила средњу школу а овде није наставила школовање јер је морала радити. Издржавала је родитеље и многобројну  фамилију. Онда се удала, добила двоје деце, кредит за кућу, ауто.

Са мужом је тако близу а тако далеко. Чак размишља и о разводу. Све ово довело је до тога да је моја саговорница, како су наши стари знали реци, „сагорела”. Овде то зову „burn out". 
Почела сам пажљиво.
- Реци ми постоји ли нека особина код твог мужа да је волиш?
- Види је сад, шта ће ти мој муж?
- Не треба мени твој муж већ ми ми одговори на питање, инсистирала сам.
- Ооо, има их доста; вредан је, поштен, не пије, не коцка. Једино што пуши. И добар је отац.
Овај одговор ми је показао да овде још увек има љубави само их је живот удаљио.
- Где ради твој муж? - наставила сам.
- Е ти опет о мом мужу?

- Ради овде у граду? Имаш ли ти који дан слободан у недељи?
- Имам четвртак.
- Супер. Обуци се лепо, дотерај  и закажи мужу састанак за време његове паузе.
- Господе Боже, шта још нећу чути? Шта причаш ти жено? - бунила се моја саговорница.

- Ја размишљам да се разведем.
- Слушај ме, озбиљна сам. Закажи му „рандеву”. И понашај се тамо као први пут кад сте се срели. Не спомињи никакве проблеме, гледај га мило, смеши му се, удварај се.

- Какво црно удварање, ја бих њега најрадије задавила.
Наставила сам без обзира на њену упадицу.
- Нека Вам постане навика да се састајете једном недељно. Тај сат времена нека буде само Вас. Евоцирајте успомене.
- Е Туто Бугарине, што ме не уби у рату? Шта све морам радити да бих спасила брак, рече те заћута на час.

- Нек' ти буде. Послушаћу те. Само због моје дјеце.
- Е сад ћемо свратити у ову продавницу до нас. Требам нешто да купим за познаницу, кажем јој.
Ушле смо у продавницу доњег веша.

- Мили Боже, шта све жене носе а моје гаће до пупка, нашалила се моја саговорница.

Рекла сам јој да изабере секси спаваћицу јер та особа слична њој по грађи.
Моја саговорница је дуго бирала и изабрала. Након сто сам платила купљено, рекох јој: „Ово је за тебе. Вечерас то обуци пред спавање.
- Па рекла си да ти је то за познаницу и онда је почела да плаче.
- Шта је сад - упитала сам пажљиво.
- Не памтим кад ми је неко нешто поклонио, изјавила је и пољубила ме. Наставила је бришући сузе:
- У овом да спавам? Па има да се смрзнем.
Насмејала сам се. Ова млада жена је имала толико смисла за хумор без обзира што је живот „гази”.

- И немој никада ни једну вече да легнеш у кревет, без обзира колико си љута, да ћутећи завршиш дан. Реци мужу свако вече пре него што утонеш у сан: „Лаку ноћ”, и додирни га макар ножним прстима.
- Е мајко моја, свашта сам до сада чула али да се жена удвара мужу, е то нисам. Код нас у Босни кажу да нема веће будале од школоване будале.

Застала је, дотакла ме руком по рамену те прошапутала:„Извини, ниси ти будала.  Послушаћу те.”
Убрзо смо се растале и отишле свака на своју страну.
Моја саговорница, иако је обећала да ће се јавити, није то учинила. Не замерам јој.
Пре неки дан сретох њену другарицу.
- Поздравила те Вида.
- Хвала. Како је она?
- Ма супер је сад. Трудна је.
- Трудна, нисам могла да верујем који преокрет.
-  И знаш шта је рекла за тебе?
- Немам идеју, гледала сам је са знатижељом.
- Она твоја Зора је „за..бала век”. Њени савети су ми више помогли него разговори са психологом.
- Јој, мене сте нашле. Ништа посебно ја нисам урадила.

Поздрави је, рекла сам и наставила даље.
Дуго сам размишљала да ли да о овоме пишем или не? И онда сам преломила, јер ако овај запис из мог окружења помогне само једној особи, моја душа ће бити испуњена.

Кад год можете, саслушајте некога ко је у проблему. Можда ће само Ваше слушање или једна лепа реч или мали знак пажње бити довољни да се та особа осети битном, да застане, размисли и почне другачије размишљати.

Помажимо једни другима. Или, како је рекао патријарх Павле:„Будимо људи”.

Зора Дарина

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика