Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Могли сте да нађете бољи посао

У фабрици сам издржала само пет дана а онда одлучила да одустанем. „Не разумем зашто сте конкурисали да радите у складишту, ви говорите енглески боље од мене, могли сте да нађете неки квалификовани посао,” рече ми шефица кад нас је испратила напоље. Није се крава научила орати, што би рекла моја мама.
Википедија

Будилник је немилосрдно зазвонио у четири ујутро, а супруг и ја смо устали скоро не трепнувши током ноћи. Први дан на новом радном месту, не желимо да закаснимо.

На брзину смо спремили доручак и кафу, запаковали ручак у пластичне кутије и обули нелагодну заштитну обућу. Онда смо сели у кола и одвезли се до Варингтона, индустријске зоне на пола пута између Манчестера и Ливерпула, где смо пронашли посао у фабрици протеина. 

Због пандемије коронавируса, посао је плаћен једну фунту више на сат од минималца, а ради се по дванаест сати дневно, три до четири дана недељно. Послодавац нам је тражио да потврдимо да нам нико није тражио да платимо за организовање интервјуа, те да нам нико није узео пасоше и одбио да нам их врати.

Схватисмо да ћемо вероватно радити са илегалним имигрантима, којима неко други уговара посао и убира провизију. Такав је можда и наш статус, јер смо тек стигли из Француске и нисмо још никада радили у новој земљи.

У Паризу ми је увек требало доста времена да пронађем сваки нови посао, а за Енглеску смо чули да се посао налази за мање од недељу дана па смо решили да пробамо.

(Википедија)

На улазу у фабрику се налазио детектор за метал као на аеродрому, а радници из обезбеђења су додатно претресали запослене да се осигурају да неко није нешто украо. Тек се завршила ноћна смена, па смо морали да се пробијемо кроз реку тетовираних и чудно ошишаних људи који су изгледали као тек пуштени затвореници.

Упознах једну старију госпођу из Војводине која је почела да ради истог дана када и ми. Рекла је да је цели радни век радила у Србији, али да јој послодавац није уплаћивао пензију па је дошла у Енглеску да заради макар неки минимум како би у старости имала од чега да живи.

Не стигох да се са њом боље упознам, јер нам рече надзорник да се свуда налазе камере и да не смемо да се заустављамо све до краја радног времена иначе ћемо бити отпуштени. 

Последња три радна места која сам имала у Француској једноставно су угашена. Прва два су била у познатим домаћим инвестиционим банкама, које су пребациле активност у Индију, Португал и Пољску. Последње је било у једној америчкој банци, међу десетак најстаријих институција у свету, која је расформирала филијалу у Француској и пребацила је у Немачку.

Чини ми се да су задржали само четвртину запослених, и то оне најјефтиније који су им требали само због знања француског. Међу отпуштенима је био и један колега инвалид, за кога сам мислила да има заштићени статус. У заводу за запошљавање су му отворено рекли да је најбоље да се пресели у Луксембург. Два месеца пре него што је угашено моје радно место, сазнали смо из штампе да су двојица руководилаца паришке филијале дали оставке. 

(Фото Н.Ј.)

Што је најцрње, мој посао бизнис аналитичара сводио се на аутоматизацију активности која омогућава да се повећа број трансакција и смањи број радних места. Хоћеш нећеш, прихваташ да радиш оно што ти нуде и прилагођаваш се тржишту. Ако не будеш ти, прихватиће неко други.

У фабрици сам издржала само пет дана а онда одлучила да одустанем јер сам имала веома јаке болове у целом телу. Требало је на сваких тридесет секунди пронаћи одговарајући производ за паковање у непрегледном складишту и послати га даље. Није се крава научила орати, што би рекла моја мама. 

„Не разумем зашто сте конкурисали да радите у складишту,” рече ми шефица кад нас је испратила напоље. „Ви говорите енглески боље од мене, могли сте да нађете неки квалификовани посао.”

„Тек смо се венчали па нисмо хтели да се раздвајамо”, одговори јој супруг, јер је тако лепше звучало.

За почетак је одабрао Манчестер и пронашао стан у прелепом Дидсберију, његовом најбогатијем предграђу где се налазе прелепе куће од црвених цигли, три голф терена и река Мерси, поред које може да се трчи или организује пикник.

Недалеко од наше куће налазила се ботаничка башта Флечер Мос од осам хектара, где су се могле посматрати детлићи, мишари, сиве чапље и многе друге птице. У жбуњу испод наше зграде се често могла срести једна лисица са белом њушком и крзном боје јесени, коју су комшије храниле. Често бисмо сретали сличне градске лисице које су се дозивале крицима када бисмо кренули увече у шетњу.

(Фото Н.Ј.)

Коментарисали бисмо скупе аутомобиле паркиране у комшилуку и супруг ми је објашњавао специфичности различитих модела, мени која још увек немам возачку дозволу.

И стварно није досадно! Као дете сам научила да распознајем разне марке аутомобила, али нисам их познавала тако детаљно. Чак ни у Паризу нисам имала прилику да видим толико луксузних аутомобила, „Алфа Ромеа”, „Ферарија” и „Бентлија”. Овде се вози са погрешне стране па је чак и волан на страни сувозача, тако да се оваква кола могу возити само у Уједињеном Краљевству и зато су упола јефтинија јер је тржиште мање.

У два наврата смо видели симпатични округласти „нисан фигаро”, којих је произведено само двадесет хиљада за јапанско тржиште и за чију набавку се организује лутрија као да се ради о „Ферарију”. Изгледа као да је из педесетих година двадесетог века, а иначе је произведен деведесетих. 

Близу Манчестера налази се вештачко језеро Довстон које припада националном парку Пик Дистрикт. Окружено је петсто метара високим брдима и ту се може ићи на планинарење у предивном природном окружењу. Тако смо једног викенда кренули да се пењемо, за почетак поплочаном стазом која се одједном претворила у козју а затим нестала у камењу и блату из којега је извиривала по која травка.

(Фото Н.Ј.)

Одједном приметих да клизим уназад а да испред немам за шта да се ухватим, те да повратка нема. Док сам тако четвороношке паничила, сетих се оних шифри са интернета за игрицу ГТА са којима постајеш бесмртан током пет минута, или ти се одједном створи хеликоптер да можеш да побегнеш од полиције. Међутим, ово је била реалност и није било никаквог спасиоца који би ми послао тај хеликоптер да ме спаси.

Почела сам да вичем, „Самбади хеееелп!” па се супруг, који је већ био одмакао, вратио до мене и повукао ме за собом. То је хумор на одложено, у таквој ситуацији заиста није смешно али онда се смејеш годинама касније, сваки пут када се сетиш те сцене. 

На врху је поглед заиста био незабораван, човек се више не осећа мали у огромном свету него се свет у подножју чини минијатурним према теби огромном и неповедивом. Онда смо се спустили до потока у подножју па се опет успели на следеће брдо, без вегетације и препуног смеђе-сивих камених украса.

Недалеко од Манчестера се налази Татон парк где се могу изблиза видети јелени, који се додуше уплаше и побегну када им се превише приближи. У центру града поред канала живе шарене дивље патке, које смо увек уз шетњу кришом хранили, иако је забрањено.

Прелепа природа и куће од црвених цигли заиста су празник за очи. Чак је и библиотека у Дидсберију отворена у некадашњој цркви са прелепим витражима, да човек може да ужива.

(Фото Н.Ј.)

Нажалост, пандемија короне нам није дозволила да у потпуности доживимо Дидсбери. Највећи део времена смо проводили код куће, тражећи посао преко интернета и гледајући серије. Сећам се да смо по повратку са одмора провели две недеље у карантину и једном криомице изашли да променимо акумулатор и оперемо ауто, у страху да не дође контрола.

Казна кошта два пута више од наше крнтије - „нисана алмере” из 2003. године који смо купили за петсто фунти. Било нам је лепо, ваљда зато што је забрањено. Онда смо отворили прозор и дуго, скоро заљубљено гледали поправљено и чисто ауто, паркирано у дворишту испод борова иза којих су се назирали терени за голф.

Након шест месеци смо отказали стан и преселили се у Лондон, где се брже и лакше проналази посао. Са собом смо за успомену понели лоптицу за голф, да нас увек подсети на божанствени Дидсбери.

 

Наташа Јевтовић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mira
Hvala za jedan pismom tekst iz stvarnog zivota umesto literarnih pokusaja i kafanske nostalgije!
Jedan Gavrilo
Odlicno pismo u kojem svako moze pronaći sebe ili bar deo sebe.
Ivana
Samo na politika.rs se mogu naci ovakvi tekstovi. Hvala vam.
Boris
Vrlo fin tekst. Pravo zadovoljstvo od pismene osobe procitati iskustvo iz prve ruke.
Radivoje
Autorka je sa svojim bankarskim iskustvom trebala odmah otici u London, Lids ili Edinburg koji su glavni finansijski centri u UK. U Londonu su dodatno prisutne sve glavne Francuske banke (mada ne obicno bankarstvo vec trgovanja na finansijskim marketima u sitiju). Takodje treba pokusati sa mnogim drugim Francuskim firmama u UK koje su uvek (znam iz licnog iskustva) naklonjene onima koji govore i Francuski (Francuzi zavide Englezima na jeziku pa im se "svete" na ovaj nacin), All the best.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.