Četvrtak, 09.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Mogli ste da nađete bolji posao

U fabrici sam izdržala samo pet dana a onda odlučila da odustanem. „Ne razumem zašto ste konkurisali da radite u skladištu, vi govorite engleski bolje od mene, mogli ste da nađete neki kvalifikovani posao,” reče mi šefica kad nas je ispratila napolje. Nije se krava naučila orati, što bi rekla moja mama.
Википедија

Budilnik je nemilosrdno zazvonio u četiri ujutro, a suprug i ja smo ustali skoro ne trepnuvši tokom noći. Prvi dan na novom radnom mestu, ne želimo da zakasnimo.

Na brzinu smo spremili doručak i kafu, zapakovali ručak u plastične kutije i obuli nelagodnu zaštitnu obuću. Onda smo seli u kola i odvezli se do Varingtona, industrijske zone na pola puta između Mančestera i Liverpula, gde smo pronašli posao u fabrici proteina. 

Zbog pandemije koronavirusa, posao je plaćen jednu funtu više na sat od minimalca, a radi se po dvanaest sati dnevno, tri do četiri dana nedeljno. Poslodavac nam je tražio da potvrdimo da nam niko nije tražio da platimo za organizovanje intervjua, te da nam niko nije uzeo pasoše i odbio da nam ih vrati.

Shvatismo da ćemo verovatno raditi sa ilegalnim imigrantima, kojima neko drugi ugovara posao i ubira proviziju. Takav je možda i naš status, jer smo tek stigli iz Francuske i nismo još nikada radili u novoj zemlji.

U Parizu mi je uvek trebalo dosta vremena da pronađem svaki novi posao, a za Englesku smo čuli da se posao nalazi za manje od nedelju dana pa smo rešili da probamo.

(Vikipedija)

Na ulazu u fabriku se nalazio detektor za metal kao na aerodromu, a radnici iz obezbeđenja su dodatno pretresali zaposlene da se osiguraju da neko nije nešto ukrao. Tek se završila noćna smena, pa smo morali da se probijemo kroz reku tetoviranih i čudno ošišanih ljudi koji su izgledali kao tek pušteni zatvorenici.

Upoznah jednu stariju gospođu iz Vojvodine koja je počela da radi istog dana kada i mi. Rekla je da je celi radni vek radila u Srbiji, ali da joj poslodavac nije uplaćivao penziju pa je došla u Englesku da zaradi makar neki minimum kako bi u starosti imala od čega da živi.

Ne stigoh da se sa njom bolje upoznam, jer nam reče nadzornik da se svuda nalaze kamere i da ne smemo da se zaustavljamo sve do kraja radnog vremena inače ćemo biti otpušteni. 

Poslednja tri radna mesta koja sam imala u Francuskoj jednostavno su ugašena. Prva dva su bila u poznatim domaćim investicionim bankama, koje su prebacile aktivnost u Indiju, Portugal i Poljsku. Poslednje je bilo u jednoj američkoj banci, među desetak najstarijih institucija u svetu, koja je rasformirala filijalu u Francuskoj i prebacila je u Nemačku.

Čini mi se da su zadržali samo četvrtinu zaposlenih, i to one najjeftinije koji su im trebali samo zbog znanja francuskog. Među otpuštenima je bio i jedan kolega invalid, za koga sam mislila da ima zaštićeni status. U zavodu za zapošljavanje su mu otvoreno rekli da je najbolje da se preseli u Luksemburg. Dva meseca pre nego što je ugašeno moje radno mesto, saznali smo iz štampe da su dvojica rukovodilaca pariške filijale dali ostavke. 

(Foto N.J.)

Što je najcrnje, moj posao biznis analitičara svodio se na automatizaciju aktivnosti koja omogućava da se poveća broj transakcija i smanji broj radnih mesta. Hoćeš nećeš, prihvataš da radiš ono što ti nude i prilagođavaš se tržištu. Ako ne budeš ti, prihvatiće neko drugi.

U fabrici sam izdržala samo pet dana a onda odlučila da odustanem jer sam imala veoma jake bolove u celom telu. Trebalo je na svakih trideset sekundi pronaći odgovarajući proizvod za pakovanje u nepreglednom skladištu i poslati ga dalje. Nije se krava naučila orati, što bi rekla moja mama. 

„Ne razumem zašto ste konkurisali da radite u skladištu,” reče mi šefica kad nas je ispratila napolje. „Vi govorite engleski bolje od mene, mogli ste da nađete neki kvalifikovani posao.”

„Tek smo se venčali pa nismo hteli da se razdvajamo”, odgovori joj suprug, jer je tako lepše zvučalo.

Za početak je odabrao Mančester i pronašao stan u prelepom Didsberiju, njegovom najbogatijem predgrađu gde se nalaze prelepe kuće od crvenih cigli, tri golf terena i reka Mersi, pored koje može da se trči ili organizuje piknik.

Nedaleko od naše kuće nalazila se botanička bašta Flečer Mos od osam hektara, gde su se mogle posmatrati detlići, mišari, sive čaplje i mnoge druge ptice. U žbunju ispod naše zgrade se često mogla sresti jedna lisica sa belom njuškom i krznom boje jeseni, koju su komšije hranile. Često bismo sretali slične gradske lisice koje su se dozivale kricima kada bismo krenuli uveče u šetnju.

(Foto N.J.)

Komentarisali bismo skupe automobile parkirane u komšiluku i suprug mi je objašnjavao specifičnosti različitih modela, meni koja još uvek nemam vozačku dozvolu.

I stvarno nije dosadno! Kao dete sam naučila da raspoznajem razne marke automobila, ali nisam ih poznavala tako detaljno. Čak ni u Parizu nisam imala priliku da vidim toliko luksuznih automobila, „Alfa Romea”, „Ferarija” i „Bentlija”. Ovde se vozi sa pogrešne strane pa je čak i volan na strani suvozača, tako da se ovakva kola mogu voziti samo u Ujedinjenom Kraljevstvu i zato su upola jeftinija jer je tržište manje.

U dva navrata smo videli simpatični okruglasti „nisan figaro”, kojih je proizvedeno samo dvadeset hiljada za japansko tržište i za čiju nabavku se organizuje lutrija kao da se radi o „Ferariju”. Izgleda kao da je iz pedesetih godina dvadesetog veka, a inače je proizveden devedesetih. 

Blizu Mančestera nalazi se veštačko jezero Dovston koje pripada nacionalnom parku Pik Distrikt. Okruženo je petsto metara visokim brdima i tu se može ići na planinarenje u predivnom prirodnom okruženju. Tako smo jednog vikenda krenuli da se penjemo, za početak popločanom stazom koja se odjednom pretvorila u kozju a zatim nestala u kamenju i blatu iz kojega je izvirivala po koja travka.

(Foto N.J.)

Odjednom primetih da klizim unazad a da ispred nemam za šta da se uhvatim, te da povratka nema. Dok sam tako četvoronoške paničila, setih se onih šifri sa interneta za igricu GTA sa kojima postaješ besmrtan tokom pet minuta, ili ti se odjednom stvori helikopter da možeš da pobegneš od policije. Međutim, ovo je bila realnost i nije bilo nikakvog spasioca koji bi mi poslao taj helikopter da me spasi.

Počela sam da vičem, „Sambadi heeeelp!” pa se suprug, koji je već bio odmakao, vratio do mene i povukao me za sobom. To je humor na odloženo, u takvoj situaciji zaista nije smešno ali onda se smeješ godinama kasnije, svaki put kada se setiš te scene. 

Na vrhu je pogled zaista bio nezaboravan, čovek se više ne oseća mali u ogromnom svetu nego se svet u podnožju čini minijaturnim prema tebi ogromnom i nepovedivom. Onda smo se spustili do potoka u podnožju pa se opet uspeli na sledeće brdo, bez vegetacije i prepunog smeđe-sivih kamenih ukrasa.

Nedaleko od Mančestera se nalazi Taton park gde se mogu izbliza videti jeleni, koji se doduše uplaše i pobegnu kada im se previše približi. U centru grada pored kanala žive šarene divlje patke, koje smo uvek uz šetnju krišom hranili, iako je zabranjeno.

Prelepa priroda i kuće od crvenih cigli zaista su praznik za oči. Čak je i biblioteka u Didsberiju otvorena u nekadašnjoj crkvi sa prelepim vitražima, da čovek može da uživa.

(Foto N.J.)

Nažalost, pandemija korone nam nije dozvolila da u potpunosti doživimo Didsberi. Najveći deo vremena smo provodili kod kuće, tražeći posao preko interneta i gledajući serije. Sećam se da smo po povratku sa odmora proveli dve nedelje u karantinu i jednom kriomice izašli da promenimo akumulator i operemo auto, u strahu da ne dođe kontrola.

Kazna košta dva puta više od naše krntije - „nisana almere” iz 2003. godine koji smo kupili za petsto funti. Bilo nam je lepo, valjda zato što je zabranjeno. Onda smo otvorili prozor i dugo, skoro zaljubljeno gledali popravljeno i čisto auto, parkirano u dvorištu ispod borova iza kojih su se nazirali tereni za golf.

Nakon šest meseci smo otkazali stan i preselili se u London, gde se brže i lakše pronalazi posao. Sa sobom smo za uspomenu poneli lopticu za golf, da nas uvek podseti na božanstveni Didsberi.

 

Nataša Jevtović

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 

 

Komentari13
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

cosa nostra
lazu vas znate i sami u inostranstvu je kao i kod kuce razlika je u tome sto_____sto vas se stranci ne ticu a vi ste onda domaci.
Mira
Hvala za jedan pismom tekst iz stvarnog zivota umesto literarnih pokusaja i kafanske nostalgije!
Jedan Gavrilo
Odlicno pismo u kojem svako moze pronaći sebe ili bar deo sebe.
Ivana
Samo na politika.rs se mogu naci ovakvi tekstovi. Hvala vam.
Boris
Vrlo fin tekst. Pravo zadovoljstvo od pismene osobe procitati iskustvo iz prve ruke.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.