Кобасице из доба короне

У недељно јесење јутро град смо напустили ту негде око подне. Аутопут је био празан, па смо са сто километара на сат на фарму требали да стигнемо за шездесетак минута. Полиција нас није заустављала, као што су то радили прошле године, тако да дозволу за кретање нисам вадио из џепа.

У малом месту, ту негде на пола пута, стали смо да купимо ручак.

„Две са луком", промрмљао сам кроз плаву хируршку маску.

Добро уходана аустралијска брза храна, кобасице стиснуте у кришку белог хлеба, брзо су прешле са роштиља на метални ребрасти сталак. Служење је без контакта - још једна новина уведена због короне.

Уместо да скочим натраг у ауто, враг ме натера да започнем разговор:

- Која правила сада важе код вас?

- А ви нисте одавде? - добих љутит одговор продавца.

Изазвао сам бес тог старијег господина, који продајући кобасице помаже локалном фудбалском клубу „Lions” (лавови), где вероватно игра неки од његових рођака.

- Из Мелбурна идемо на фарму, подрезивање воћака, па смо застали да купимо ручак.

- Нисте смели да станете, била је то пре претња него љутит одговор.

- Шта сад - да бежим из страха да не позове полицију, или да мирно узмем кобасице?

У Мелбурну је све забрањено до те мере да је, од девет сати увече, уведен полицијски час.

Међутим, са дозволом за рад можете да идете на посао, ма где он био. А кобасице можете да купите и изван града, али без много задржавања.

То сам добро проучио још прошле године, када су први пут увели тако строге мере. Овај „лав” не зна за то правило, али како да му објасним на брзину овде, усред дивљине?

Сигурно ћете погодити шта се десило. Штедљиви Пироћанац је узео своје кобасице, поделио их са супругом и наставио пут кроз планину.

Сав растресен у ауту размишљам. Те драконске мере нису увели „владари из сенке”, како неки тврде, него наплашени народ.

 А резултат је био: тридесетак пута мање мртвих него у Србији, али много више људи са психичким проблемима.

Остаде ми једино нејасно, одакле је дошао тај страх и хоће ли демонстрације, које се држе под строгом контролом, решити тај проблем?

На фарму смо ускоро стигли и по пролећном сунцу завршили планирани посао. Нисмо палили роштиљ, као што то обично бива, јер нам је било довољно кобасица за тај дан. А неко време ћемо их избегавати и у супермаркету.

Џорџ Петровић - Ђоле, Мелбурн

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика