Овде си сумњив ако се насмејеш

Лакше прихватам градове у којима ми је топло. Њујорк, Атина, Барселона, Хавана. Чак и Брисел јер ми је и ту било топло. Према Београду имам помешана осећања – туђ ми је иако би требало у неку руку да буде мој.

Никад му нисам био дођош, стога никада нисам морао да му се додворавам. Језик не ломатам, био би то узалудан покушај да ме не „провале“.

После дуже паузе стигао сам у октобру у кишни и хладни Београд. Иако долазим из предворја Северног пола увек ми је зима била хладнија овде. Северна хладноћа ми је безболнија, иако штипа образе, кочи лице и пале ми се прсти од ње. Ваљда зато што ми је још страна па ме зато мање боли. Хладноћа на северу је јасна, бритка, апсолутна хладноћа – подсећа ме на смрт.

Ова наша, влажна хладноћа ме више погађа – увлачи ми се под рукаве, клизи низ врати и леђа па иде даље под кожу и кости тако да ми је код нас увек контра-хладно - од сржи према споља.

Као нека дуга и тешка болест. О кошави не желим да причам, слабо се знамо а и то што сам осетио на својој кожи ме није одушевило, па сам са њом на „ви“.

Кад ја ходам улицама Београда људи би требало да се пазе да их не погоди залутали падеж испаљен са обронака Тилве Рош. Но, захваљујући томе успео сам и ја да провалим пар „староседеоца“ чији су „ђедови ту још пре Карађорђа”. Ваљда се опусте и разнеже кад ме чују па их завичај снађе.

Београд је град на лепом месту и у њега се не иде због архитектонских чудеса. За то се иде у Скопље.

Београд сам уваљивао заинтересованим странцима са: „Београд нису зграде, Београд су људи, Београд су доживљаји”, а да ни сам нисам имао појма о чему причам.

Причу о лепоти духа сам и ја од неког купио, мачку у џаку, умишљао а никад добро упознао, све до овог октобра кад сам провео скоро пола месеца у гарсоњери триста метара од „коња” – уосталом, да коњ седи на човеку претпостављам да би се у народу „запатило” име човека.

Мислио сам да ће мемљиви задах зграде у Македонској отерати по који комшија спонтаним разговором. Купили би ме чак и са јефтиним „добар дан”. Да су се бар одазвали на моје „добар дан”,  можда би на трен заборавио на онај смрад подрумске влаге. А они су га својим киселим погледима само погоршали.

Као да су хтели да ми кажу „окани ме се дете, зар не видиш да имам довољно својих проблема, још ћу теби да се јављам”. Био је то трећи комшија тог дана који се није одазвао. Од тог благог шока сам се опоравио након што ме мало дрмнула струја у лифту јер сам као прави аматер истовремено затварао метална врата и држао тастер – иначе се угаси светло ако затворим врата па не видим где да притиснем.

Смрад влаге из зграде је заменио смрад канализације из купатила. У стану сам помислих. Да сам слеп знао бих по носу где се налазим. Са задршком стрељах комшију рафалом мисли: „Па ко нема проблеме? То што имаш проблема не значи да не можеш да будеш човек и да се јавиш! Шта се десило са основним редом и културом? Је л` то увек тако било у Београду?“.

Ко се смеје тај је сумњив

Кренуо сам са друштвом на прву кафу тог дана. На пешачком у Коларчевој на путу ка тргу црвено. Стајасмо тако кад се један лик из нашег друштва, иначе момак већег габарита, отргну из групе и незграпно одскакута до друге стране.

Нама двојици је тај призор био тако комичан да се здушно исмејасмо. Онда сам осетио благо пецкање по лицу и телу. Сива, безизразна, успавана лица пар људи преко пута нису променила израз, само су им се очи зацаклиле и зажариле.

Гледали су према нама. Постали смо сумњиви. Знали су да нисмо одавде.

Њихова реакција ме терала да постанем свеснији свог понашања у јавном простору. На Тргу сам почео да посматрам народ који је ужурбано шпартао горе-доле, од Трга ка Кнез Михаиловој и назад. Београд је ту почео да ми открива своје лице и показује своје становнике.

На том потезу, као по некој бизарној модној писти, су ходали – не људи већ класе. Две и по класе. Они који имају и они који немају. Она половина – то су они који немају али то вешто крију. На тој ревији је најмање било оних који немају. „Нормално“, помислих, „они који немају, нажалост, леже или пузе на неким другим пистама“.

Гледам. У једном смеру иде лоше офарбана плавуша, фура неку бундицу и легинг од ликре. „Сигурно жури да се офарба“, помислих. Мимоилази се са чупавим човеком одевеног у црну, шушкаву тренерку, вуче стопала у унакаженим патикама, са неким црним, масним кесама које су му се оклембесиле од шаке.

Године му никад не бих погодио, сигурно има четрдесет и кусур а изгледа бар двадесет година старији.

Приметих још неку баку и маму у лаганом ходу и дете које с поштовањем једе малу кесу кокица. Иду још две девојке, попут неких лутки из излога Х&М, прођоше ужурбано по „писти“ остављајући иза себе траг парфема по коме би слеп човек могао да их прати.

Сви бродоломници, сви у истом чамцу за спасавање. Седе једни наспрам других а између њих пукотина, јаз. Све их спаја једна иста ствар – нико се не смеје!

Док смо лагано испијали кафу на Тргу нисам уопште чуо смех. Помислио би човек да бар ови имућни имају више разлога за смех. Очигледно немају. Да ли је то сурови капитализам на делу? Не може бити.

Сетих се приче једног пољског пријатеља који ми рече да међу Пољацима тј. бившим Совјетима ако се исувише смејеш постајеш сумњив. За време Совјетског Савеза, ако си хтео да се спријатељиш са неким најбоље је било кренеш да се жалиш на нешто, па се онда саговорник жали и од тог заједничког жаљења се ствара поверење, платформа за пријатељство. Постадоше Срби народ совјетски у сред либералног капитализма.

„Што стављаш појас, па ја добро возим,” пита ме таксиста кад смо кренули на аеродром да покупимо неке пријатеље. Промумлах нешто као одговор не верујући шта су моје уши управо чуле.

Кад смо кренули са аеродрома упита неко: „Шта иде добро у Београду?”. Изустих „клопа, пиће, провод, пљуга”.  Таксиста се поново огласи, сложио се са мном и наставио да прича о томе како има возачку дозволу свих категорија, како је његов кум био мајстор мотања камиона са приколицом у рикверц, како је својевремено био некрунисани краљ пиљара и врстан швалер...

Угасио сам се и наставио да гледам кроз масан прозор. Док смо прелазили Бранков мост гледао сам низ Саву према Ади и проверавао да ли знам имена свих мостова. Безуспешно.

Милош Радуловић - Шведска

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика