Sreda, 08.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Ovde si sumnjiv ako se nasmeješ

Svi brodolomnici, svi u istom čamcu za spasavanje. Sede jedni naspram drugih a između njih pukotina, jaz. Sve ih spaja jedna ista stvar – niko se ne smeje! Dok smo lagano ispijali kafu na Trgu nisam uopšte čuo smeh.
Н. Марјановић

Lakše prihvatam gradove u kojima mi je toplo. Njujork, Atina, Barselona, Havana. Čak i Brisel jer mi je i tu bilo toplo. Prema Beogradu imam pomešana osećanja – tuđ mi je iako bi trebalo u neku ruku da bude moj.

Nikad mu nisam bio dođoš, stoga nikada nisam morao da mu se dodvoravam. Jezik ne lomatam, bio bi to uzaludan pokušaj da me ne „provale“.

Posle duže pauze stigao sam u oktobru u kišni i hladni Beograd. Iako dolazim iz predvorja Severnog pola uvek mi je zima bila hladnija ovde. Severna hladnoća mi je bezbolnija, iako štipa obraze, koči lice i pale mi se prsti od nje. Valjda zato što mi je još strana pa me zato manje boli. Hladnoća na severu je jasna, britka, apsolutna hladnoća – podseća me na smrt.

Ova naša, vlažna hladnoća me više pogađa – uvlači mi se pod rukave, klizi niz vrati i leđa pa ide dalje pod kožu i kosti tako da mi je kod nas uvek kontra-hladno - od srži prema spolja.

(Piksabej)

Kao neka duga i teška bolest. O košavi ne želim da pričam, slabo se znamo a i to što sam osetio na svojoj koži me nije oduševilo, pa sam sa njom na „vi“.

Kad ja hodam ulicama Beograda ljudi bi trebalo da se paze da ih ne pogodi zalutali padež ispaljen sa obronaka Tilve Roš. No, zahvaljujući tome uspeo sam i ja da provalim par „starosedeoca“ čiji su „đedovi tu još pre Karađorđa”. Valjda se opuste i razneže kad me čuju pa ih zavičaj snađe.

Beograd je grad na lepom mestu i u njega se ne ide zbog arhitektonskih čudesa. Za to se ide u Skoplje.

Beograd sam uvaljivao zainteresovanim strancima sa: „Beograd nisu zgrade, Beograd su ljudi, Beograd su doživljaji”, a da ni sam nisam imao pojma o čemu pričam.

Priču o lepoti duha sam i ja od nekog kupio, mačku u džaku, umišljao a nikad dobro upoznao, sve do ovog oktobra kad sam proveo skoro pola meseca u garsonjeri trista metara od „konja” – uostalom, da konj sedi na čoveku pretpostavljam da bi se u narodu „zapatilo” ime čoveka.

(N.Trklja)

Mislio sam da će memljivi zadah zgrade u Makedonskoj oterati po koji komšija spontanim razgovorom. Kupili bi me čak i sa jeftinim „dobar dan”. Da su se bar odazvali na moje „dobar dan”,  možda bi na tren zaboravio na onaj smrad podrumske vlage. A oni su ga svojim kiselim pogledima samo pogoršali.

Kao da su hteli da mi kažu „okani me se dete, zar ne vidiš da imam dovoljno svojih problema, još ću tebi da se javljam”. Bio je to treći komšija tog dana koji se nije odazvao. Od tog blagog šoka sam se oporavio nakon što me malo drmnula struja u liftu jer sam kao pravi amater istovremeno zatvarao metalna vrata i držao taster – inače se ugasi svetlo ako zatvorim vrata pa ne vidim gde da pritisnem.

Smrad vlage iz zgrade je zamenio smrad kanalizacije iz kupatila. U stanu sam pomislih. Da sam slep znao bih po nosu gde se nalazim. Sa zadrškom streljah komšiju rafalom misli: „Pa ko nema probleme? To što imaš problema ne znači da ne možeš da budeš čovek i da se javiš! Šta se desilo sa osnovnim redom i kulturom? Je l` to uvek tako bilo u Beogradu?“.

(N.Marjanović)

Ko se smeje taj je sumnjiv

Krenuo sam sa društvom na prvu kafu tog dana. Na pešačkom u Kolarčevoj na putu ka trgu crveno. Stajasmo tako kad se jedan lik iz našeg društva, inače momak većeg gabarita, otrgnu iz grupe i nezgrapno odskakuta do druge strane.

Nama dvojici je taj prizor bio tako komičan da se zdušno ismejasmo. Onda sam osetio blago peckanje po licu i telu. Siva, bezizrazna, uspavana lica par ljudi preko puta nisu promenila izraz, samo su im se oči zacaklile i zažarile.

Gledali su prema nama. Postali smo sumnjivi. Znali su da nismo odavde.

(N.Trklja)

Njihova reakcija me terala da postanem svesniji svog ponašanja u javnom prostoru. Na Trgu sam počeo da posmatram narod koji je užurbano špartao gore-dole, od Trga ka Knez Mihailovoj i nazad. Beograd je tu počeo da mi otkriva svoje lice i pokazuje svoje stanovnike.

Na tom potezu, kao po nekoj bizarnoj modnoj pisti, su hodali – ne ljudi već klase. Dve i po klase. Oni koji imaju i oni koji nemaju. Ona polovina – to su oni koji nemaju ali to vešto kriju. Na toj reviji je najmanje bilo onih koji nemaju. „Normalno“, pomislih, „oni koji nemaju, nažalost, leže ili puze na nekim drugim pistama“.

Gledam. U jednom smeru ide loše ofarbana plavuša, fura neku bundicu i leging od likre. „Sigurno žuri da se ofarba“, pomislih. Mimoilazi se sa čupavim čovekom odevenog u crnu, šuškavu trenerku, vuče stopala u unakaženim patikama, sa nekim crnim, masnim kesama koje su mu se oklembesile od šake.

Godine mu nikad ne bih pogodio, sigurno ima četrdeset i kusur a izgleda bar dvadeset godina stariji.

Primetih još neku baku i mamu u laganom hodu i dete koje s poštovanjem jede malu kesu kokica. Idu još dve devojke, poput nekih lutki iz izloga H&M, prođoše užurbano po „pisti“ ostavljajući iza sebe trag parfema po kome bi slep čovek mogao da ih prati.

Svi brodolomnici, svi u istom čamcu za spasavanje. Sede jedni naspram drugih a između njih pukotina, jaz. Sve ih spaja jedna ista stvar – niko se ne smeje!

(N. Marjanović)

Dok smo lagano ispijali kafu na Trgu nisam uopšte čuo smeh. Pomislio bi čovek da bar ovi imućni imaju više razloga za smeh. Očigledno nemaju. Da li je to surovi kapitalizam na delu? Ne može biti.

Setih se priče jednog poljskog prijatelja koji mi reče da među Poljacima tj. bivšim Sovjetima ako se isuviše smeješ postaješ sumnjiv. Za vreme Sovjetskog Saveza, ako si hteo da se sprijateljiš sa nekim najbolje je bilo kreneš da se žališ na nešto, pa se onda sagovornik žali i od tog zajedničkog žaljenja se stvara poverenje, platforma za prijateljstvo. Postadoše Srbi narod sovjetski u sred liberalnog kapitalizma.

„Što stavljaš pojas, pa ja dobro vozim,” pita me taksista kad smo krenuli na aerodrom da pokupimo neke prijatelje. Promumlah nešto kao odgovor ne verujući šta su moje uši upravo čule.

Kad smo krenuli sa aerodroma upita neko: „Šta ide dobro u Beogradu?”. Izustih „klopa, piće, provod, pljuga”.  Taksista se ponovo oglasi, složio se sa mnom i nastavio da priča o tome kako ima vozačku dozvolu svih kategorija, kako je njegov kum bio majstor motanja kamiona sa prikolicom u rikverc, kako je svojevremeno bio nekrunisani kralj piljara i vrstan švaler...

Ugasio sam se i nastavio da gledam kroz masan prozor. Dok smo prelazili Brankov most gledao sam niz Savu prema Adi i proveravao da li znam imena svih mostova. Bezuspešno.

 

Miloš Radulović - Švedska

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari66
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

anavolimilovana
Nisam siguran da se tamo odakle dolazi pisac ovog teksta čak i ,,lažno nasmeše kad im se pogledi slučajno sretnu".
dr Slobodan Devic
Samo oni ljudi koji i dalje zive u nekom mestu imaju pravo da o njemu sude. Posetioci imaju samo pravo na svoje utiske ...
др Слободан Девић
Поменух супрузи јутрос у колима поруку овог текста - мал батине нисам добио. Пре две године, супруга, ћерка и син беху у посети Београду. Ћерка (тада 8) и син (19) се вратише са "најлепшим успоменама" икада. Али, да поменем само један детаљ: супруга је посетила галерију Коларчеве задужбине (близу Македонске, зависи шта ко тражи, јел?) и у разговору са продавачицом о деци и беспотребном гомилању поклона иста јој рече:"Деци не требају поклони, него наша љубав". Таквих дискусија овде нема ...
Hvala za tekst...
Konačno jedan realan koji ne bulazni o cvetnoj bašti. Hvala. U stvari je uvek tako bilo, a nije to proizvod novog vremena.
Putnik
Na zalost, ljudi su ispaceni, pa to iz njih izbija. Onaj prosperitet iz 70-tih 80-tih je davno nestao, pa s tim i dobro raspolozenje. A sve to zbog propalih sistema koji nisu vecini ljudi dozvolili da solidno zarade za zivot na posten nacin. Mnoge zapadne zemlje ti omoguce da dostignes svoj potencijal and onda te posteno plate po zasluzi. Nadam se da ce takva vremena da se vrate ne samo u Beograd, nego u citav region.
Putnik
Doktore, ziveo sam u tri zapadne drzave i u sve tri su placali ljude po zasluzi. O cemu mi mozemo da raspravljamo je kako se rad vrednuje. Da se ne vrednuje ne bi smo imali toliki odliv ljudi.
др Слободан Девић
"... and onda te posteno plate po zasluzi." - то што сте рекли је пре изузетак који потврђује правило крајње супротно овом исказу.
beograd
vise ne stanuje ovde...
Срба
На жалост,ни један велики град у Србији више не живи на истој адреси.У Нишу је већ доста дуго још горе него у Београду…насилно друштвено раслојавање преко ноћи,непрекидни одлазак интелектуалних,просвећених,предузимљивих,долазак неких са стране којима мањка основна култура понашања,комуникације,васпитања (уз гомилу простачке дрскости,самоуверености,алавости и бахатости)-учинили су своје. А,пошто наталитет оних који нису имали где пада-зато се и отварају врата мигрантима других раса и вера.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.