Живот у нашој земљи или иностранству

У „Политици” сам с интересовањем прочитао допис господина Милоша Радуловића из Шведске под насловом „Овде си сумњив ако се насмејеш”, објављен 28. новембра.

Радио сам и боравио у иностранству, у Европи, Азији, Америци – САД, дуже од 20 година. Сада живим у Београду, али често боравим у САД и неким европским земљама, у гостима код пријатеља или ћерке и сина, који с породицама живе у Лос Анђелесу, односно у једној од земаља Европе. Задовољни су својим радом, третманом, друже се с грађанима ових земаља, али и нашим грађанима који тамо живе, раде и школују своју децу.

Наслушао сам се разних прича, утисака и доживљаја, добрих и лоших, за време њихових релативно кратких боравака у Србији. Морам признати да су, у највећем броју случајева, с одушевљењем говорили о изузетним и позитивним променама у Србији, да је просперитет висок, да се у целој земљи много гради и да се све то јасно види по великом броју дизалица на градилиштима у Београду и другим местима, по изграђеним болницама, школама, инфраструктурним објектима... Интересантно је да страни држављани неупоредиво позитивније говоре о развоју и достигнућима Србије, посебно у последњих неколико година, него многи грађани наше земље.

Било је доста и негативних запажања, сличних причи господина Радуловића. Кад сам дуже разговарао с тим људима дошао сам до сазнања да за то постоје, у основи, два разлога. Први, да се ти наши грађани нису снашли у земљи пријема, између осталог и због тога што њихова професија није одговарала потребама друштва и привреде земље домаћина, а они су много очекивали. Многи су се покајали јер су боље могли да живе у Србији. Међутим, сујета им не дозвољава да се врате и зато им је код нас све лоше, па чак и кад изнајме мемљиву гарсоњеру – крива је држава, а не ситуација да не могу да плате пристојан приватни смештај, који постоји на истој локацији, по цени два до три пута нижој од најповољнијег хотелског смештаја.

Други разлог су приче њихових рођака који живе у Србији и који очекују „богату подршку” од родбине из иностранства. Ретко су то родитељи, а чешће друга ближа и даља родбина. Посебно кад чују од њих самих како „у иностранству теку мед и млеко” и да рођаци из иностранства нису „толико добри колико би могли да дају”. Разлози за често преувеличавање лошег животног стандарда у Србији могу бити и проблеми у вези с наслеђем или умањењем имовине, па причом о „тешком животу у Србији” одлажу или чак спречавају њихов повратак.

Лично знам човека који је распродао своју имовину у Лос Анђелесу с намером да купи неко имање и остане да живи у Србији. Док је тражио погодну понуду, његова сестра је стално тражила новац, јер не „може са породицом да преживи”. Давао јој је неколико пута веће суме новца. Али када је на крају отишао у банку да поново подигне новац за сестру, службеница га је питала зашто јој даје толики новац кад она у тој банци има рачун на којем се налази велика новчана свота. Човек се одмах вратио у Лос Анђелес с породицом, поново се скућио и не намерава да се врати, чак ни да посети родбину.

Поручио би господину Радуловићу да добро размисли о разлозима који су га навели да напише причу „Овде си сумњив ако се насмејеш”. Захваљујући личном искуству, јер сам због природе посла који сам обављао боравио у многим земљама, дуже или краће, могу да потврдим да нигде нисам чуо више вицева и видео да се људи тако весело смеју.

Драгиша Савић