Ја не одох

Предавао сам и ја за исељење. Био је то, у том ратном и поратном периоду, један врло омиљен хоби. Као нека игра на срећу коју су играли и појединци, али и читаве породице.

„Да ли ће ме позвати,“ питали су се многи тих година. Али мени се нешто није ишло. Канада ми је била исувише хладна, а Аустралија исувише врућа. У САД-у нешто много Србе нису ни мирисали. Пропаганда, шта ли? А ни у једном од тих одредишта нису знали српски нити су имали намјеру да га науче.

Они који су у амбасадама одлучивали о усељењу изгледа да су прозрели ту  моју неодлучност. Како, не знам. Вјероватно су то прочитали између редова њихових наоко безазлених и безвезних формулара. Нисам им ја први потенцијални усељеник кога обрађују.

Да би се неко трајно иселио тако далеко, требало је да има јаку жељу. Лудачку! А ја сам баш оскудијевао у тој врсти лудости. Било је много људи којима је било баш „догорјело до ноката“ и који су имали бројне породице које је ваљало прехранити. Али, не говорим о њима, него о онима који су, ипак, имали  и неки други избор.

Један мој Сарајлија, избјеглица у Београд, покушао је да се исели у Америку на све познате легалне и полулегалне начине. Пошто му то није успевало,  преселио се у Бар, изнајмио стан близу луке, купио двоглед и почео да осматра.

Дуго је осматрао и кад је у барску луку коначно упловио амерички трговачки брод к’о мачак се ноћу увукао у њега и као миш се сакрио у дубину машинског постројења.

На путу до Америке га је по глави мацала нека масне крпетина која се упорно окретала у најскровитијем дијелу машинског постројења гдје се морао сакрити кад је било најопасније да га открију.

Напатио се к’о нико његов зато што брод није ишао директно у Америку него се шврћкао по разним морима  и лукама док најзад није упловио у америчке воде.

Тако офуцан умијешао се међу америчке клошаре и тек кад је добро сажвакао богати амерички клошарски жаргон одважио се да се и званично представи Америци земљи обећаној.

Е, то ја зовем упорношћу. То је та неопходна лудост.

Многи одавде, из Србије, који „траже хљеба над погачом“ би да иду у Америку, али не би нипошто у потпалубљу. Они би да то буде максимално легално, комфорно и сигурно. Забавно, чак! Рецимо, као туристичко путовање. Да их лично предсједник Бајден чека на аеродрому и да станују код њега док се не снађу.

А у Америци четрдесет одсто националног богатства посједује и ужива један одсто становништва. Остали сањају „амерички сан” и пробуде се тек негдје пред крај живота и тада схвате да има и других снова осим  „америчког“, али остали нису тако добро изрекламирани.

Зашто онда наши људи хрле преко баре? Зато што је код нас још гора потенцијална ситуација што се тиче односа  богаташа и сиротиње раје. И тамо и овдје народ добива само мрвице, али америчке демократске мрве су много веће од наших кукавних транзицијских мрвица.

Било је тренутака кад сам и ја помишљао да због тих примамљивих  „демократских мрва“ спакујем кофере и запуцам преко баре, али нисам имао довољно новца да купим пристојне кофере. А да идем на богати Запад са оним карираним , кинеским  „крмачама“ просто ме било стид.

Те велике пластичне торбетине постале су лична карта сиротиње и невољника цијелог свијета. Нешто што је, до њихове појаве, био завежљај на штапу. Са тим и таквим „статусним симболом” није ми се шврћкало около по бијелом свијету.

Чедомир Врљеш

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика