Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Ја не одох

У Америци четрдесет одсто националног богатства ужива један одсто становништва. Остали сањају „амерички сан” и пробуде се тек негде пред крај живота. Тада схвате да има и других снова осим „америчког”, али остали нису тако добро изрекламирани.
(ЕПА ЕФЕ - Р.Г.)

Предавао сам и ја за исељење. Био је то, у том ратном и поратном периоду, један врло омиљен хоби. Као нека игра на срећу коју су играли и појединци, али и читаве породице.

„Да ли ће ме позвати,“ питали су се многи тих година. Али мени се нешто није ишло. Канада ми је била исувише хладна, а Аустралија исувише врућа. У САД-у нешто много Србе нису ни мирисали. Пропаганда, шта ли? А ни у једном од тих одредишта нису знали српски нити су имали намјеру да га науче.

Они који су у амбасадама одлучивали о усељењу изгледа да су прозрели ту  моју неодлучност. Како, не знам. Вјероватно су то прочитали између редова њихових наоко безазлених и безвезних формулара. Нисам им ја први потенцијални усељеник кога обрађују.

Да би се неко трајно иселио тако далеко, требало је да има јаку жељу. Лудачку! А ја сам баш оскудијевао у тој врсти лудости. Било је много људи којима је било баш „догорјело до ноката“ и који су имали бројне породице које је ваљало прехранити. Али, не говорим о њима, него о онима који су, ипак, имали  и неки други избор.

Један мој Сарајлија, избјеглица у Београд, покушао је да се исели у Америку на све познате легалне и полулегалне начине. Пошто му то није успевало,  преселио се у Бар, изнајмио стан близу луке, купио двоглед и почео да осматра.

(Пиксабеј)

Дуго је осматрао и кад је у барску луку коначно упловио амерички трговачки брод к’о мачак се ноћу увукао у њега и као миш се сакрио у дубину машинског постројења.

На путу до Америке га је по глави мацала нека масне крпетина која се упорно окретала у најскровитијем дијелу машинског постројења гдје се морао сакрити кад је било најопасније да га открију.

Напатио се к’о нико његов зато што брод није ишао директно у Америку него се шврћкао по разним морима  и лукама док најзад није упловио у америчке воде.

Тако офуцан умијешао се међу америчке клошаре и тек кад је добро сажвакао богати амерички клошарски жаргон одважио се да се и званично представи Америци земљи обећаној.

Е, то ја зовем упорношћу. То је та неопходна лудост.

Многи одавде, из Србије, који „траже хљеба над погачом“ би да иду у Америку, али не би нипошто у потпалубљу. Они би да то буде максимално легално, комфорно и сигурно. Забавно, чак! Рецимо, као туристичко путовање. Да их лично предсједник Бајден чека на аеродрому и да станују код њега док се не снађу.

(Пиксабеј)

А у Америци четрдесет одсто националног богатства посједује и ужива један одсто становништва. Остали сањају „амерички сан” и пробуде се тек негдје пред крај живота и тада схвате да има и других снова осим  „америчког“, али остали нису тако добро изрекламирани.

Зашто онда наши људи хрле преко баре? Зато што је код нас још гора потенцијална ситуација што се тиче односа  богаташа и сиротиње раје. И тамо и овдје народ добива само мрвице, али америчке демократске мрве су много веће од наших кукавних транзицијских мрвица.

Било је тренутака кад сам и ја помишљао да због тих примамљивих  „демократских мрва“ спакујем кофере и запуцам преко баре, али нисам имао довољно новца да купим пристојне кофере. А да идем на богати Запад са оним карираним , кинеским  „крмачама“ просто ме било стид.

(Пиксабеј)

Те велике пластичне торбетине постале су лична карта сиротиње и невољника цијелог свијета. Нешто што је, до њихове појаве, био завежљај на штапу. Са тим и таквим „статусним симболом” није ми се шврћкало около по бијелом свијету.

Чедомир Врљеш

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

  

 

 

 

Коментари15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Rade- Dortmund
Ni Amerika, ni Zapadna Evropa nije to što je bilo pre 30 godina. Demokratiju su ukinuli sa koronom epidemijom, a i para sve manje i manje. A biće još i gore.....
Саво Бабић
Никад се не зна, где те срећа чека... Врло често у нама, али нам "реклама" одвлачи пажњу, као нова играчка деци.
petar rokočki
Мој живот у иностранству је такав да када би га вјерно описао , тешко да би ми неко вјеровао. Због балканских турбуленција тих деведесетих дођох овдје у Србију . на љуту кошаву, која ме пробија као редгенски зраци.Али то је још и најмањи проблем, али како овдје наћи посао у прошлим и садашњим политичким запошљавањима.Рекоше ми иди у Радикале они су танки са кадровима али и тамо без ефекта. Тек кад се заврше и изброје листићи , то није више она странка, ако треба и за гушу само да се добије п
Marijana Marry
Samo jedno mesto na svijetu se zove dom. Sve ostalo su destinacije.
artiljerac
"Остали сањају „амерички сан” и пробуде се тек негдје пред крај живота и тада схвате да има и других снова осим „америчког“, али остали нису тако добро изрекламирани". Zato su nas ucili da budemo budni 24 sata, jer neprijatelj nikad ne spava. Bar je tako bilo u JNA.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.