Sreda, 19.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Ja ne odoh

U Americi četrdeset odsto nacionalnog bogatstva uživa jedan odsto stanovništva. Ostali sanjaju „američki san” i probude se tek negde pred kraj života. Tada shvate da ima i drugih snova osim „američkog”, ali ostali nisu tako dobro izreklamirani.
(ЕПА ЕФЕ - Р.Г.)

Predavao sam i ja za iseljenje. Bio je to, u tom ratnom i poratnom periodu, jedan vrlo omiljen hobi. Kao neka igra na sreću koju su igrali i pojedinci, ali i čitave porodice.

„Da li će me pozvati,“ pitali su se mnogi tih godina. Ali meni se nešto nije išlo. Kanada mi je bila isuviše hladna, a Australija isuviše vruća. U SAD-u nešto mnogo Srbe nisu ni mirisali. Propaganda, šta li? A ni u jednom od tih odredišta nisu znali srpski niti su imali namjeru da ga nauče.

Oni koji su u ambasadama odlučivali o useljenju izgleda da su prozreli tu  moju neodlučnost. Kako, ne znam. Vjerovatno su to pročitali između redova njihovih naoko bezazlenih i bezveznih formulara. Nisam im ja prvi potencijalni useljenik koga obrađuju.

Da bi se neko trajno iselio tako daleko, trebalo je da ima jaku želju. Ludačku! A ja sam baš oskudijevao u toj vrsti ludosti. Bilo je mnogo ljudi kojima je bilo baš „dogorjelo do nokata“ i koji su imali brojne porodice koje je valjalo prehraniti. Ali, ne govorim o njima, nego o onima koji su, ipak, imali  i neki drugi izbor.

Jedan moj Sarajlija, izbjeglica u Beograd, pokušao je da se iseli u Ameriku na sve poznate legalne i polulegalne načine. Pošto mu to nije uspevalo,  preselio se u Bar, iznajmio stan blizu luke, kupio dvogled i počeo da osmatra.

(Piksabej)

Dugo je osmatrao i kad je u barsku luku konačno uplovio američki trgovački brod k’o mačak se noću uvukao u njega i kao miš se sakrio u dubinu mašinskog postrojenja.

Na putu do Amerike ga je po glavi macala neka masne krpetina koja se uporno okretala u najskrovitijem dijelu mašinskog postrojenja gdje se morao sakriti kad je bilo najopasnije da ga otkriju.

Napatio se k’o niko njegov zato što brod nije išao direktno u Ameriku nego se švrćkao po raznim morima  i lukama dok najzad nije uplovio u američke vode.

Tako ofucan umiješao se među američke klošare i tek kad je dobro sažvakao bogati američki klošarski žargon odvažio se da se i zvanično predstavi Americi zemlji obećanoj.

E, to ja zovem upornošću. To je ta neophodna ludost.

Mnogi odavde, iz Srbije, koji „traže hljeba nad pogačom“ bi da idu u Ameriku, ali ne bi nipošto u potpalublju. Oni bi da to bude maksimalno legalno, komforno i sigurno. Zabavno, čak! Recimo, kao turističko putovanje. Da ih lično predsjednik Bajden čeka na aerodromu i da stanuju kod njega dok se ne snađu.

(Piksabej)

A u Americi četrdeset odsto nacionalnog bogatstva posjeduje i uživa jedan odsto stanovništva. Ostali sanjaju „američki san” i probude se tek negdje pred kraj života i tada shvate da ima i drugih snova osim  „američkog“, ali ostali nisu tako dobro izreklamirani.

Zašto onda naši ljudi hrle preko bare? Zato što je kod nas još gora potencijalna situacija što se tiče odnosa  bogataša i sirotinje raje. I tamo i ovdje narod dobiva samo mrvice, ali američke demokratske mrve su mnogo veće od naših kukavnih tranzicijskih mrvica.

Bilo je trenutaka kad sam i ja pomišljao da zbog tih primamljivih  „demokratskih mrva“ spakujem kofere i zapucam preko bare, ali nisam imao dovoljno novca da kupim pristojne kofere. A da idem na bogati Zapad sa onim kariranim , kineskim  „krmačama“ prosto me bilo stid.

(Piksabej)

Te velike plastične torbetine postale su lična karta sirotinje i nevoljnika cijelog svijeta. Nešto što je, do njihove pojave, bio zavežljaj na štapu. Sa tim i takvim „statusnim simbolom” nije mi se švrćkalo okolo po bijelom svijetu.

Čedomir Vrlješ

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 

 

  

 

 

 

Komentari15
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Rade- Dortmund
Ni Amerika, ni Zapadna Evropa nije to što je bilo pre 30 godina. Demokratiju su ukinuli sa koronom epidemijom, a i para sve manje i manje. A biće još i gore.....
Саво Бабић
Никад се не зна, где те срећа чека... Врло често у нама, али нам "реклама" одвлачи пажњу, као нова играчка деци.
petar rokočki
Мој живот у иностранству је такав да када би га вјерно описао , тешко да би ми неко вјеровао. Због балканских турбуленција тих деведесетих дођох овдје у Србију . на љуту кошаву, која ме пробија као редгенски зраци.Али то је још и најмањи проблем, али како овдје наћи посао у прошлим и садашњим политичким запошљавањима.Рекоше ми иди у Радикале они су танки са кадровима али и тамо без ефекта. Тек кад се заврше и изброје листићи , то није више она странка, ако треба и за гушу само да се добије п
Marijana Marry
Samo jedno mesto na svijetu se zove dom. Sve ostalo su destinacije.
artiljerac
"Остали сањају „амерички сан” и пробуде се тек негдје пред крај живота и тада схвате да има и других снова осим „америчког“, али остали нису тако добро изрекламирани". Zato su nas ucili da budemo budni 24 sata, jer neprijatelj nikad ne spava. Bar je tako bilo u JNA.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.