Српска душа у хабзбуршком дворцу

У време сваколиких грозница које покрећу свет, паде ми на памет стара аустријска породица која је поставила темеље царској дипломатији. Оне темеље за које се у последњих 200 година обично каже да је то та чувена и „типична аустроугарска дипломатија".
Та дипломатија заснивала се на дипломатском језику где би и „вуци били сити и све козе на броју”. Дипломатија у којој се непрестано смешка, глади и говори да је постигнут компромис у свему оном што је прекривено трњем.

Дипломатија која на пиједестал врхунских вредности поставља лицемерје, рафиниране лажи и све то базира на полуистинама. Тако да у првих пар дана губитник верује да је постигао нешто а након пар дана схвати да је изгубио све. Да је преварен и да му је на рафиниран начин, само игром речи одузето све.

Аустрија, некада велика царевина, све што је кроз историју пролазила могло би се свести на следеће: губила је и расипала своје царство ратовима а добијала и профитирала кењкањем, неискреним и лажним тапкањем по рамену, женидбама, удајама, фалсификовањем и улепшавањем платформи на којима је постављала чињенице и садила полуистине које су се упорним понављањем временом претварале у истине.

На самом почетку то је урадио и Рудолф Први, оснивач династије Хабзбург. Просто и једноставно фалсификовао је тапију о поседовању плаве крви. На самрти је и писмено оставио траг те преваре, али тад је већ било све готово. Хабзбурзи су постали династија коју је свет признавао. Историчари данас такве називају мудрим владарима.

Поучени тим искуством наставили су то тако да раде и остали борећи се за статус аристократа. Тај принцип је постао главно средство и преосталих аристократа прошлих времена. Међу њима једно од најистакнутијих места у Аустријском царству има и породица Харах.

Обишао сам њихову породичну резиденцију, смештену на неких 30 километара североисточно од Беча. Повео сам и кћерку, у намери да јој на пластичан начин покажем то место и објасним да она, као аустријска Српкиња, осим епа о косовском пољу, можда треба да упозна и још неки начин којим би можда требало да се служи кроз будуће бивствовање у овом свету који јој нудимо.

Грофовска породица Харах убраја се у једну од најзначајнијих аристократских породица Аустро­-Угарске монархије, у најбоље пријатеље и најпоузданије саветнике царске породице Хабзбург. Ова грофовска породица дала је неколико веома значајних дипломата и црквених великодостојника али и једног вицекраља (Напуља). Ова породица имала је готово највећи утицај на обликовање и формирање политике Аустро-угарског царства у 15,16. и 17. веку.

Њихова резиденција сматра се и за место на ком су сакупљене најзначајније уметничке вредности из тих векова.
Остали су упамћени и као велики љубитељи уметности, непогрешиви промотери и заштитници уметника тог времена на простору целе Европе.
Нарочито су пратили уметничке токове у Мадриду, Напуљу, Холандији, а мањим делом и у Француској, одакле су ревносно куповали и доносили на стотине уметничких дела. Највише слика али и намештај и друге уметничке предмете за њихову породичну резиденцију у селу Рохрау недалеко од Беча.

Резиденција аристократске породице Харах одолева времену више од 450 година и кажу да се поседује највећу приватну колекцију уметничких предмета на свету.
Богата и убедљива поставка у дворцу Харах изазива и буди усхићење, освешћује осећај о уметности, провоцира на промишљања која отварају мноштво питања.

Ипак после посете дворцу, фантастичне уметничке колекције и приче о породици Харах, требало је једно дете вратити у свет реалности и свакодневице.

На само пар стотина метара од дворца Рохрау налази се родна кућа непоновљивог, сетног и оргиналног Јозефа Хајдна.

А у близини ње налази се друга кућа у којој живе мени драги пријатељи где је баш тог дана домаћин прослављао рођендан. Не могу Аустријанци и Срби никако једни без других.

Прослава рођендана значила је повратак мог детета у оквире миљеа из ког потиче, где се осећа опуштеније и свакако пријатније.

Уз неизоставни српски роштиљ у дворишту куће мојих пријатеља, жагор и топлину словенске душе, уз српске ноте и мелодије, спрам осећаја строгоће и богобојажљивости аристократског дворца једне некад моћне грофовије. 

Душа малог детета упијала је два света, скакутала између та два менталитета и две стварности на истом месту. Толико различита места и толико испреплетана два животна стила и свакодневних навика.

Излет у околину Беча могао се описати као спој аустријског господства и српске душе. Спој сувог прагматизма и суве емоције.

Остаје да се кроз године види чему се једна искрена, још неискварена чиста дечија душа више обрадовала или приклонила и шта јој је остало у срцу!

И нада да ће те две карактерне особине у којима стасава створити нешто ново, боље, за живот прикладније и лепше.

Космос меша карте. Људи их само извлаче.

Мирослав Стојановић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика