Доста ми је више твоје Русије

Зоран био је инжењер коме су се дивили и претпостављени и колеге и инвеститори. Ценили су његову компетентност али и људске вредности. Генерални директор је више пута нагласио да је то најкомпетентнији инжењер са којим је икада радио.

Архитектонски факултет завршио је у року, са високом просечном оценом. Каријеру инжењера почео у „Трудбенику”, радио са искусним колегама на великим пројектима у бившој Југославији и у иностранству.

Добро је говорио и руски, а служио се и енглеским језиком. Градилиштима је руководио беспрекорно. Био је културан човек и увек се према подређенима односио са пуно такта. Чак су неки сматрали да је превише мек и да му је то велика мана.

У нашој фирми у Јекатеринбургу радила је и његова супруга Светлана. Она је била Рускиња, а у нашу фирму дошли су заједно из Београда. Зоран је био петнаестак година старији, а имали су седмогодишњег сина.

После годину дана Светлана је одлучила да се са сином врати у Београд. Како нам је Зоран објаснио, план је био да у Русији остану док Сергеј не крене у школу, али Светлана је одлучила да крене у Србију неколико месеци раније.

Једног дана му је рекла: „Доста ми је твоје Русије, идем кући!”

Зорану није у први мах било јасно, она је Рускиња а њему говори о његовој Русији.

Испоставило се да су у Београду живели десетак година пре него што су кренули на Урал. Она је навикла на Србију, а Београд је сматрала својим градом. Три месеца после тога и Зоран је отишао кући.

Уочи одласка испричао ми је да је пре брака са Светланом имао породицу, жену и два сина. Али није имао љубав која му се догодила кад је упознао  Светлану.  Срели су се Омску средином деведесетих година.

У почетку је покушавао да сачува породицу, мислио је да ће љубав проћи, да ће време учинити своје. Враћао се у Србију, па из Србије у Омск. Кад је фирма окончала радове у Омску и он је морао назад.

Тада је схватио да без Светлане не може, и обоје су стигли у Србију 1998. године. Зоран се развео од супруге којој је оставио велику троетажну кућу.

Његову одлуку многи су сматрали погрешном. Мајка није могла да прихвати да њен син напушта своју децу, а многи рођаци и пријатељи такође су му окренули леђа.

Тада су уследила и искушења.

После пола године од Светланиног доласка уследило је бомбардовање Београда. Представници руске амбасаде позвали су је на разговор и саветовали јој да се врати у Русију. Она је то одбила и остала је уз мужа. Тврдила је да је љубав била пресудна и са поносом је наглашавала своју оданост мужу.

Бомбардовање су преживели без последица али се појавио нови проблем. Светлана је неколико пута остајала у другом стању, али се на жалост, све  завршавало спонтаним побачајем.

Њена решеност да иде до краја и сталне терапије довели су до хормонских поремећаја који су се одразили и на њен изглед. Ипак, Светлана је успела да роди дете. Били су подстанари и хтели су да купе стан.

Подигли су стамбени кредит и купили стан у изградњи. Да би се ухватили у коштац са високом ратом кредита и све већим трошковима живота морали су на рад у иностранство. У нашој фирми су радили док нису зарадили новац којим ће отплатити кредит.

Кад сам се вратио у Србију нисам их често виђао, али кад год би се видели, са задовољством би се испричали. Чинило ми се да имају хармоничан брак са пуно љубави.

Пре годину дана позвао сам Зорана и он ми је рекао да ће ускоро у пензију али ће наставити да ради.

Светлана је радила, иако се жалила на малу плату, а Сергеј је ишао у школу. Све је ишло неким нормалним током.

Средином децембра добио сам тужну вест.

Одмах сам позвао Зорана и он ми је објаснио да су сви били заражени  коронавирусом. Прво Сергеј, па онда њих двоје. Истог дана су пали у постељу. Имали су тежи облик болести. Недељу дана су били у полусвесном стању.

Сергеј се брзо опоравио и уз помоћ лекара бринуо се о њима. Зоран је преживео, али је и после опоравка имао проблем са тромбозом.

На жалост, Светлана је преминула.

Горан Антонић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика