„Ствари вибрантне” о нашим авангардистима

Ствараоци о којима је реч јесу они маркантни појединци чији се уметички рад дешавао у периоду историјских авангарди, они који су, супротстављајући се модернистичком моделу сагледавања уметности у односу према реалном животу, уводили нове приступе у којима се уметност и живот изједначавају. То су уметници попут Вана Бора, Милана Дединца, Растка Петровића, Марка Ристића, као и они из каснијег периода шездесетих и седамдесетих година двадесетог века – Леонид Шејка, Иван Табаковић, Милица Зорић Чолаковић и Мирољуб Тодоровић. Они ће посредством својих дела, али пре свега обиља личних предмета, архивских докумената и документарног материјала бити пред очима посетилаца Легата Милице Зорић и Родољуба Чолаковића (МСУБ) све до 6. јуна на изложби „Ствари вибрантне – ствари свечане”.

Суочени једни наспрам других – равноправан број уметничких радова и предмета који представљају документарне метаподатке о њима и њиховим ауторима – а по замисли кустоса Сенке Ристивојевић и Мирослава Карића, отвориће неке нове путеве за тумачење компликованог сазвежђа наших авангардиста.

Изложба је названа према једном цитату пронађеном међу Шејкиним белешкама, а како нам објашњавају кустоси, то је прича о уметницима, њиховој уметности али и свакодневици, о њиховим покушајима да начине промене у друштву, о њиховом протесту који би водио ка свету коначно погодном за живот (Андре Бретон). До идеје да се овај раритетан материјал представи кроз сценографски маштовито осмишљену поставку дошло је спонтано.

– Приликом сређивања депоа Музеја савремене уметности наишла сам на фасцикле и кутије са мноштвом предмета, фотографија, личних и интимних ствари које су некада припадала уметницима. Приче тих људи су оживеле на неки другачији начин, нису то више били они уметници који су стварали дела која чувамо у депоима и излажемо у музеју, а о чијим животним и уметничким достигнућима слушамо и читамо. Као да су њихови животи и искуства постали опипљивији или добили нову димензију. Почели су да се отварају неки нови сегменти, да се преплићу и расплићу и све то је било јако узбудљиво за нас двоје, мог колегу Мирослава Карића и мене. Верујем да савремена уметност има да понуди велика открића, на нама је само да те поруке примимо. Међутим, често се деси да немамо кључ за разумевање тих порука, као да само уметничко дело није сасвим довољно. Ови предмети говоре другачијим језиком од уметничких дела и свакако имају доста тога да кажу. Упознавање и разумевање околности и контекста у којима или због којих су дела настала може да помогне у декодирању уметности, да је боље разумемо – објашњава нам Сенка Ристивојевић, додајући и конкретан пример:

– Захваљујући фотографијама слика Вана Бора које су готово све нестале, као и коментарима које је оставио сам аутор, можемо, рецимо, сазнати више о техници сликања „згужвани папиp”, коју је Бор користио двадесетих година 20. века. Фотографије и текст су стигли у наш музеј захваљујући поклону Бора, али и Јелене Јовановић.

Вредни материјали долазили су кроз легате и поклоне које су МСУБ предавали уметници или чланови њихових породица, а предмети представљени овога пута припадају легатима Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, Ане Чолак Антић, поменутог Вана Живадиновића Бора, Милана Дединца и Радмиле Бунушевац Дединац, Ратиславе Табаковић, Мирољуба Тодоровића, као и поклона Јелене Јовановић и Драге Панић.
Не сме се пренебрегнути информација да концепција поставке подсећа на омнибус филм – састоји се из серије засебних прича чији се јунаци понекад сусрећу, путеви им се укрштају, некада имају утицаја једни на друге, али то није увек нужно. Неке од прича дешавају се паралелно, у смислу простора и времена, док друге граде сопствени континуум. Све приче повезује једна нит – предметност, однос према предмету, релација субјекат-објекат.

– Изложбу чини 13 епизода, односно прича од којих је свака својим насловом директно или алузивно упућује било на одређену биографску референцу, појам, садржај, предмет релевантан када је реч о животу легатара, уметницима, њиховом уметничком раду и делима. Тако сегмент под називом „Пут птица” уводи у причу о легату Милана Дединца и Радмиле Бунушевац Дединац. Ту се поред дела ликовне и примењене уметности налазе и разни предмети који за тему имају птицу, укључујући и куриозитет, витрину са птицама тропске Америке. Аутор чувене надреалистичке антипоеме „Јавна птица” био је фасциниран птицама и оним што оне симболизују: путовања, лутања, слободна кретања. Епизода „Свеска визија” нам открива сторију о инспирацијама уметнице Милице Зорић која је заједно са супругом Родољубом Чолаковићем музеју предала један од његових најзначајнијих легата. Након Другог светског рата она се посветила писању текстова о уметности објављујући их у часописима „Књижевност”, „Дело”, „Летопис Матице српске”, али се већ у првој половини педесетих опробала и практично у визуелним уметностима најпре сликањем на свили и стаклу. Велику инспирацију за рад дала јој је посета изложби мексичке културе одржане почетком шесте деценије у Паризу која ће је усмерити и ка њеној великој уметничкој пасији, таписерији – каже нам Мирослав Карић.

Он подсећа још једном да су овде по среди приче уметника који су, свако на свој начин, иновирали језик уметности или радикално мењали њену парадигму и додаје да посетиоци могу да послушају и аудио интерпретацију текста „Читати редом, само читати први пут”, који се чува са осталом документацијом Леонида Шејке, да се кроз скице – макете упутe у истраживачки процес и теоријске тезе „Ликовне морфологије стваралачке силе” Ивана Табаковића или да се упознају са објект-поезијом родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића.

Коначно, овај својеврстан излог једног дела депоа и документације МСУБ неће остати само у овој форми доступан.

– Материјала има бар за још двадесет изложби, ово је само онај врх опсежног истраживачког рада који је видљив публици. Мислим да је ова грађа драгоцена за истраживаче, за колегинице и колеге који изучавају историју уметности и друге сегменте друштвене историје. Даље планирамо да ове материјале дигитализујемо и учинимо и на тај начин погодним за анализу. То је већ велики посао који је у току. Не сумњам да ће се током њега родити још занимљивих тема и идеја за нове подухвате у смислу презентације ове пребогате грађе – поручује Сенка Ристивојевић.