Никада се ти нећеш вратити

Када сам пре неколико година хтео да се вратим, после више од двадесет година живота у Холандији, посетио сам интернет страницу за повратнике. Имао сам среће јер сам пронашао приче људи са свих страна света који су се вратили. Изненадио сам се њиховим бројем, а у сећању ми је остао савет једног од повратника свима нама који смо желели да се вратимо.  

Саветовао нам је да никоме у Србији не наводимо разлоге нашег повратка и да не бранимо те разлоге јер ћемо тиме срушити највећи сан људи у Србији. А тај сан је - отићи из ње. Када некоме срушите дуго сањани сан, ви му постајете непријатељ.

Поднео сам захтев за ремиграцију која је подразумевала да вратим холандско држављанство и сва остварена права на пензију. У мом случају до краја живота добијао бих петсто евра месечно.

Добио сам одобрење мајке моје шестогодишње кћерке да и она може да се пресели са мном. Стицајем разних околности и дугова које сам вукао после банкрота ресторана, нисам остварио то право на ремиграцију.

Данас када размишљам о томе, схватам да би себе спасао епитета странца и емигранта али да би тим потезом направио новог. Тај нови мали емигрант би била моја кћерка.

Тог лета док сам чекао одлуку министарства за миграције Холандије седео сам на тераси ресторана „Трач” на Врачару када су ме пријатељи упознали са Салетом Немцем који је радио у представништву „Мерцедеса” у Београду.

Чувши моју причу и намере испричао ми је његову животну причу:

„Рођен сам у Швајцарској где су родитељи као доктори дошли из Југославије. Када сам имао шеснаест година преселили смо се у Нирнберг у Немачку. Ту сам први пут упознао велики број наших из Босне, Хрватске и Србије који су побегли од рата. Нисам знао наш језик и сви су ме због тога задиркивали. Имао сам шеснаест година и нисам знао ни једну реч нашег језика. Зато сам решио тада да га научим.

После неколико година дошао сам на одмор у Београд и после месец дана одлучио сам да живим у њему. Замисли, тек укинуте санкције, земља у хаосу, немам стан ни родбину у Београду а јављам мојима да остајем овде. Новца сам имао јер сам се у Немачкој бавио уградњом музичких инсталација у аутомобиле. Мајка галами преко телефона и пита ме зар су они дошли тамо да би ја имао бољи живот, а ја сада хоћу да живим у Београду.”

– И ево ме петнаест година овде и никада нећу напустити Београд. Али ти се нећеш никада вратити, запамти то!

„Ти си гастарбајтер као и моји родитељи. Ви се враћате или када добијете пензију а најчешће у мртвачким сандуцима да вам се испуни последња жеља да будете овде сахрањени. Поготову ви из Западне Европе који сте ушушкани у социјалну сигурност тих држава.

Или како би се то рекло у београдском сленгу: Немаш ти м... за то.”

Није ми било баш право али сам касније доста размишљао о томе шта ми је Сале Немац рекао.

Поделили смо се на ове овде и оне тамо. Ровови су дубоко ископани па сваки конструктиван разговор се претвори у непријатне дискусије. Ови овамо нису баш најискренији када оду тамо и шепуре се аутомобилима купљеним на кредит, олако трошећи тешко зарађени новац а ови у Србији мисле да овамо расте рајско воће по дрвећу.

Не мислим на људе који су били присиљени да напусте своју земљу и чије су родне куће и снови нестали у рату. А опет, рат је прошао и многима су куће обновљене.

Не вреди оповргавати за мене једну од најглупљих новонасталих изрека а то је да ти је Домовина тамо где ти је добро.

Не, није. Када би се вратио у основну школу и тема писменог задатка била: Шта је Домовина?

Одговорио бих да је Домовина тамо где ти деца имају бабу и деду, тетку и ујну, где ти имаш кума и школског друга. Где је твоја породична кућа и улица у којој си први пут некога пољубио. Где твоје детињство вири иза сваког ћошка.

Где ти већ поприлично остарела прва љубав шета са неким безвезним типом. Где си пуноправан гост на свадби. Тамо где си баш стварно Неко. Неко, свој на своме.

Или како рече Боб Шурди који је дошао у Немачку да постане „неко" у култној серији Врућ ветар :

- Ја када хоћу да будем неко и нешто ја отпутујем доле. Шта овде вреди и да будеш неко ако те не виде сви наши.”

Али већ сам се навикао на одговоре свих мојих земљака.

Ако кажем да сам овде више од десет година радио два посла, седам дана седмично, њихов одговор је да барем знам због чега сам радио.

Ако кажем да овде немам никог рођеног свог они ми одговарају да се и овде виђамо сваки дан а и брат са братом не прича.

Ако им кажем да ми деца немају никакав осећај за родбину они ми одговарају да тамо имају своју будућност.

Не вреди, одустао сам. У ћутању је спас.

Сале Немац изгледа да је био у праву. Прошло је седам година од тог разговора а ја још сањам о повратку и све мање снаге имам да преломим и кренем назад. Ћерка неће више са мном. За њу то не би био повратак већ одлазак.

Почео сам да добијам хроничне болести па је најизвеснија она опција повратка у дрвеном сандуку до породичне гробнице од свих преосталих опција повратака. Али још идем и сањам, знам идеализујем моју Домовину и све остављено у њој. Али шта је човек без корена и Домовине? Утамничена птица селица? Апатрид!

Е, јесмо ми емигранти, гастарбајтери баш патетични.

Како би ми рекли ови моји од тамо: „Имаш паре, све имаш…а цмиздриш!

Валентин Матић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика