Петак, 30.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Наш дуг Меши Селимовићу

Браћа Селимовић – Шефкија и Меша (Фото: „Википедија”)

Желим да похвалим „Политикине” фељтоне, посебно оне који реконструишу културне прилике у којима су рођени и стасавали наши истакнути писци. Ова оријентација уродила је пре неколико месеци веома добрим фељтоном Тихомир Петровића о социјалним околностима у којима су стварали најугледнији српски књижевници, потом смо читали крајње искрене дневничке записе Милована Ђиласа о последњој деценији његовог живота, а у овим врелим данима – као право освежење – пратила сам фељтон Миливоја Павловића о Меши Селимовићу, великом српском писцу, уз то и писцу из лектире. Као ђаци можда нисмо добро разумели све димензије Селимовићевог вишеслојног дела. Сад, као одрасла особа, проналазим нове доказе да је реч о волуминозном опусу и драгоценој етапи у развоју српске књижевности.

Повод за овај фељтон била је четрдесета годишњица од Мешине смрти, што је другим медијима углавном промакло, као да ми имамо много писаца тог нивоа. Показало се – „Политика” уме с великанима, одувек; а овим фељтоном исправила је грешку насталу у часу Селимовићевог одласка. Као што Павловић подсећа, вест о смрти била је донета на унутрашњим странама, док је прва била резервисана за текст поводом седамдесете годишњице рођења (тада још живог) Петра Стамболића.

Једна од вредности фељтона о Селимовићу лежи у томе што он повремено досеже и изван граница насловне теме. Осврнућу се на неколико аспеката.

За књижевну теорију веома је користан начин на који је Селимовић објаснио везу између биографије аутора и садржаја књижевног дела. За поборнике биографског метода драгоцено је сазнање о модалитетима трансформације појединих личних збивања у уметничку прозу. Меша је то урадио маестрално: чекао је да прође двадесетак година, да се „градња” смири и удаљи од времена збивања уназад, као Андрић у „Проклетој авлији” и другим романима. Није то била никаква игра с цензорима, већ дубока ауторска потреба да конкретну животну градњу преобликује према ужасима жанра, независно од личних емоција због трагедије која се догодила.

Зато „Дервиш и смрт” није роман који преписује неки конкретан живот, лична осећања ожалошћеног брата и сопствена искуства с властима, већ универзално уметничко дело у којем се отеловљавају искуства читавог низа генерација, њихових стварних доживљаја, али и пишчеве маште. О томе у разговору с Павловићем говори и сам Селимовић, напоменувши да роман није копија његовог живота, нити се мисли књижевних јунака могу увек и у свему приписивати аутору романа „теретне земље” у којој, у главном граду, четири богомоље четири различите конфесије откуцавају различито време. То је први приметио Андрић али, као што се види из Павловићевог цитирања Душана Матића, Селимовић је још боље, изнутра, познавао муслимански свет: Андрић је, казао је Матић, дошао до пред праг муслиманске куће, а Селимовић је тад већ био унутра.

Мени је било занимљиво како Селимовић објашњава етногенезу (већине) босанских муслимана и њихово словенско порекло. То место неће се баш допасти разговорницима посебног језика и инсистирању на малим разликама, уместо на сличностима у говору. Језик којим се говори у Сарајеву (а којим је Селимовић написао своје изванредне романе и приповетке) ближи је стандардима српског језика него говор мојих пријатеља из околине Лесковца. Све су то варијетети унутар истог (српског) језика, и немају ни лингвистичко ни друштвено оправдање захтеви да се локални говори називају именом посебног језика. Селимовићу су такви апетити загорчали последње године живота: због њих је напустио Сарајево и преселио се у Београд, где је наставио да пише оним истим језиком који је посисао с мајчиним млеком – али се тај језик сада природно називао српским.

На крају, иако не најмање важно, да кажем да сам као жена посебно дирнута изванредним исказом Меше Селимовића о супрузи Дарки. То што је писац казао Павловићу о жени којој је посветио дело „Дервиш и смрт” (и без чијег доприноса романа можда не би ни било) представља праву химну жени, не само као стубу породице, већ и као стубу читаве планете.

Наше невладине организације које се, тобоже, боре за женска права могле би се снажније ослонити на Селимовићеву мисао о жени.

А у део нашег заједничког дуга спада неизмирена обавеза да Селимовићу подигнемо споменик у Београду, као и да обновимо спомен-плочу на кући у којој је живео у Улици господара Јована. Пре неколико година свечано је постављена (управо она чију је фотографију „Политика” објавила у фељтону), али су је неки трговци бакром убрзо скинули.

Ето лепе прилике да реагује и нови градоначелник Београда, као и градски секретар за културу, нови или стари, свеједно.

Маја Векерле,
културолог, Београд

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марко Латиновић
Веома користан прилог гђе. Векерле. Мехмед Меша Селимовић је значајно име не само српске културе већ и један од мостова ка добрим односима Срба и муслимана. Селимовићева сраслост са српским народом је спонатна и датира од тешких времена Другог свјетског рата. Баш као и пристајање Скендера Куленовића за Србима. Све су то мостови који свједоче да смо били народ за углед. Нема разлога да такве Србе заборављамо.
INRI
Odlična ideja ali na spomeniku treba da piše njegovo pravo ime - Mehmed Selimović. Mislim da je pravilnije da za ovakve stvari ne koristimo njegov nadimak.
milomirm
Mehmedalija - Meša Selimović.
Deda Gavra
Na ovakvo pisanije gospodjo,mogu samo reći SVAKA ČAST! Podrška za spomenik Meši u Beogradu
Stevo
Srbija ima nekoliko vanserijskih ličnosti ali i zapušten narod. Taj zapušten narod satvorio je hiljade divljih deponija smeća, zagađene reke, nered i divljaštvo u saobraćaju i to nikako da vide velike srbske persone i njihovi obožavaci. Zato zujimo uvek u istom smrdljivom vazduhu, smradu zapaljenih guma i promatramo onaniju ludih pesnika, režisera i reditelja, raznoraznih doktora koji prosipaju pamet po kompromitujučim televizijama. Užas.
СЛОБОДАН
"Stevo", какве везе има ово ваша самопорицање или аутошовинизам (болест у поодмаклој фази) са овим текстом о Меши. Ако сте Србин, онда сте одавно Хрбин и немате права да просипате оволику логреичност а при том се заклањате иза текста о човеку коме нисте достојни ни ципеле да очистите. И шта ви у опште знате о другим народима, да би упоређивали српски народ. Да није можда култура нестанак 2000 деце дневно, или 50 милона бескућника, или бордели за све врсте изопачености - где је тај ваш рај !?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.