Место где и Меси чучи

У близини нашег стана у каталонском граду Ђирони, у једној од дугих побочних улица, скућила се необична продавница. Омања за дућан, а повећа за бутик сувенира. Сем уског пулта за касу, сва је у полицама. А на њима гомила претежно мушких фигурица са ликовима „селебритија” из света спорта, музике, филма, политике. Имају различит крој и боју одеће, али су сви до једног у истом положају. Чуче и врше нужду.

Поред улаза чучи пола метра висока фигура Каталонца са традиционалном црвеном капом издуженог врха који пада у страну. И он има спуштене црне панталоне и светлу задњицу.

Болесно и уврнуто, помислили би сви који попут мене не познају каталонску традицију. Или би у најмању руку закључили како је шашаво од оваквих фигурица правити бизнис. Зар тако скарадни прикази Трампа или Путина, ма шта мислили о њима, или британске краљице Елизабете, Елтона Џона и Боба Марлија, Мохамеда Алија, Пепа Гвардиоле, голих задњица могу уопште наћи купце.

Замислите шок навијача Барселоне када омиљене фудбалере угледају у погнутом положају и спуштених гаћа. Натртили се, што би народ рекао, уместо да дриблају. Додуше, Меси у препознатљивом дресу  ранијег клуба, држи фудбалску лопту, али је го отпозади. Неукусно, сем за сеирење и подсмех навијача ривалског мадридског Реала, ако закораче у ову продавницу сувенира.

Све изложене фигурице, од каталонских сељака до светских ликова са насловних страна, прављене су од керамике. Физиономије су прилично верно урађене и лако је препознати кога фигурина представља.

Фигуре нису баш јефтине, неке иду и до тридесетак евра, за крупније примерке.

По наруџбини радимо и лик купца, каже Холанђанка која осликава и продаје ове уврнуте сувенире и објашњава да идеја о чучећим фигурама није пала с неба. Датира из 18. века, када су се појавиле прве фигуре и прикази каталонског сељака који вршећи нужду ђубри земљу од које живи.

Отада је лик „Ел каганера”, како у Каталонији и околини зову фармера голе задњице који се олакшава у пољу, постао део локалне традиције. Сматра се да ову фигуру свако треба да има у кући јер симболизује срећу и радост. Зато је за многе „селебритије” част да имају фигуру „Ел каганера” са сопственим ликом, пише у објашњењу на петнаест језика које се добија при куповини оваквих фигурица.

Два су ми најјача утиска првих дана боравка у Ђирони. То су ови, за нас Балканце уврнути сувенири засновани на каталонској традицији, а други је стална градска врева.

На улицама овог града од стотинак хиљада житеља све врви од људи. Пуне су и баште ресторана, чак из зими када су ноћи и јутра хладни, а отопли тек иза поднева.

У продавницама такође доста купаца, у току су распродаје, додуше са мањим процентом попуста него у Србији или Канади.

Веома је живо и у старом граду окруженом зидинама средњовековне тврђаве, подигнуте на месту римског утврђења из првог века пре наше ере. Ресторани, а поготово ресторанчићи са десетак столова постављених испред на уском тротоару, раде пуном паром. Над старим градом доминира огромна катедрала која је подигнута на месту где је претходно била мања, а која је у време Мавара била претворена у џамију.

Дограђивана кроз векове, остала је симбол готске каталонске архитектуре. Њен китњасти шпицасти звоник заправо је преуређен минарет маварске џамије, а испред катедрале, на њених деведесетак степеника који стрмо воде до улаза, увек има посетилаца.

Ђирона је врло каталонски град. На терасама станова уочљив је поприличан број застава Каталоније, док на барокним уличним лампама висе жуте траке као симбол отпора хапшењу каталонских политичара-бораца за независност од Шпаније.

Мој предани водич кроз Ђирону, снаја Снежана, одмах ме је упозорила да се овде не каже лепа вам је Шпанија, него дивна вам је Каталонија.

Иако у Ђирони све врви од људи, нервозе нема. Каталонци су љубазан свет, искренијег осмеха од оног који познајемо боравећи у Северној Америци.

На улицама има доста паса малих раса, дотераних као за изложбу, који скакућу на повоцу поред својих власника, претежно средовечних особа.

Ни старији људи овде, кажу, немају обичај да седе код куће, него излазе у шетњу. Да се размрдају, поседе и ручају у неком од бескрајног низа ресторану и да се промувају кроз вреву.

Разумљиво, рекло би се, јер овакво динамично окружење даје свакоме жељу за живот.

Младен Бачлић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика