Mesto gde i Mesi čuči

U blizini našeg stana u katalonskom gradu Đironi, u jednoj od dugih pobočnih ulica, skućila se neobična prodavnica. Omanja za dućan, a poveća za butik suvenira. Sem uskog pulta za kasu, sva je u policama. A na njima gomila pretežno muških figurica sa likovima „selebritija” iz sveta sporta, muzike, filma, politike. Imaju različit kroj i boju odeće, ali su svi do jednog u istom položaju. Čuče i vrše nuždu.

Pored ulaza čuči pola metra visoka figura Katalonca sa tradicionalnom crvenom kapom izduženog vrha koji pada u stranu. I on ima spuštene crne pantalone i svetlu zadnjicu.

Bolesno i uvrnuto, pomislili bi svi koji poput mene ne poznaju katalonsku tradiciju. Ili bi u najmanju ruku zaključili kako je šašavo od ovakvih figurica praviti biznis. Zar tako skaradni prikazi Trampa ili Putina, ma šta mislili o njima, ili britanske kraljice Elizabete, Eltona Džona i Boba Marlija, Mohameda Alija, Pepa Gvardiole, golih zadnjica mogu uopšte naći kupce.

Zamislite šok navijača Barselone kada omiljene fudbalere ugledaju u pognutom položaju i spuštenih gaća. Natrtili se, što bi narod rekao, umesto da driblaju. Doduše, Mesi u prepoznatljivom dresu  ranijeg kluba, drži fudbalsku loptu, ali je go otpozadi. Neukusno, sem za seirenje i podsmeh navijača rivalskog madridskog Reala, ako zakorače u ovu prodavnicu suvenira.

Sve izložene figurice, od katalonskih seljaka do svetskih likova sa naslovnih strana, pravljene su od keramike. Fizionomije su prilično verno urađene i lako je prepoznati koga figurina predstavlja.

Figure nisu baš jeftine, neke idu i do tridesetak evra, za krupnije primerke.

Po narudžbini radimo i lik kupca, kaže Holanđanka koja oslikava i prodaje ove uvrnute suvenire i objašnjava da ideja o čučećim figurama nije pala s neba. Datira iz 18. veka, kada su se pojavile prve figure i prikazi katalonskog seljaka koji vršeći nuždu đubri zemlju od koje živi.

Otada je lik „El kaganera”, kako u Kataloniji i okolini zovu farmera gole zadnjice koji se olakšava u polju, postao deo lokalne tradicije. Smatra se da ovu figuru svako treba da ima u kući jer simbolizuje sreću i radost. Zato je za mnoge „selebritije” čast da imaju figuru „El kaganera” sa sopstvenim likom, piše u objašnjenju na petnaest jezika koje se dobija pri kupovini ovakvih figurica.

Dva su mi najjača utiska prvih dana boravka u Đironi. To su ovi, za nas Balkance uvrnuti suveniri zasnovani na katalonskoj tradiciji, a drugi je stalna gradska vreva.

Na ulicama ovog grada od stotinak hiljada žitelja sve vrvi od ljudi. Pune su i bašte restorana, čak iz zimi kada su noći i jutra hladni, a otopli tek iza podneva.

U prodavnicama takođe dosta kupaca, u toku su rasprodaje, doduše sa manjim procentom popusta nego u Srbiji ili Kanadi.

Veoma je živo i u starom gradu okruženom zidinama srednjovekovne tvrđave, podignute na mestu rimskog utvrđenja iz prvog veka pre naše ere. Restorani, a pogotovo restorančići sa desetak stolova postavljenih ispred na uskom trotoaru, rade punom parom. Nad starim gradom dominira ogromna katedrala koja je podignuta na mestu gde je prethodno bila manja, a koja je u vreme Mavara bila pretvorena u džamiju.

Dograđivana kroz vekove, ostala je simbol gotske katalonske arhitekture. Njen kitnjasti špicasti zvonik zapravo je preuređen minaret mavarske džamije, a ispred katedrale, na njenih devedesetak stepenika koji strmo vode do ulaza, uvek ima posetilaca.

Đirona je vrlo katalonski grad. Na terasama stanova uočljiv je popriličan broj zastava Katalonije, dok na baroknim uličnim lampama vise žute trake kao simbol otpora hapšenju katalonskih političara-boraca za nezavisnost od Španije.

Moj predani vodič kroz Đironu, snaja Snežana, odmah me je upozorila da se ovde ne kaže lepa vam je Španija, nego divna vam je Katalonija.

Iako u Đironi sve vrvi od ljudi, nervoze nema. Katalonci su ljubazan svet, iskrenijeg osmeha od onog koji poznajemo boraveći u Severnoj Americi.

Na ulicama ima dosta pasa malih rasa, doteranih kao za izložbu, koji skakuću na povocu pored svojih vlasnika, pretežno sredovečnih osoba.

Ni stariji ljudi ovde, kažu, nemaju običaj da sede kod kuće, nego izlaze u šetnju. Da se razmrdaju, posede i ručaju u nekom od beskrajnog niza restoranu i da se promuvaju kroz vrevu.

Razumljivo, reklo bi se, jer ovakvo dinamično okruženje daje svakome želju za život.

Mladen Bačlić

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika