Зле утваре са периферије Берлина

Када сам једном давно био у Паризу, пре 40 година, имао сам прилику да посматрам једног клошара који је мирно седео на степеништу на улазу у парк док је ромињала киша. Капи воде сливале су му се низ косу, лице и сако којим је био огрнут.

Био је класично европски обучен, а мени никако није било јасно зашто не оде кући да се склони од кише. Баш као и остали који воле да спавају на тротоару, на великим челичним решеткама које прекривају вентилационе отворе изнад метроа из којих долази топао ваздух.

Није ми било јасно како је свима њима било много лепше ту, него код њихове „куће”. Прилично чудно, зар не.

Када сам некада давно у Сару радио у индустријском комплексу гвожђа и челика, приликом једне посете Берлину туристички водич нам је објаснио приликом разгледања града да се у вечерњим сатима на периферији града, где су углавном живели имигранти, појављују „пећинске зле утваре”.

Због тога никако није било паметно задесите се на улици увече око тих зграда које су биле зидане од цигле и бетона у познатом социјалистичком монотоном стилу.

Вероватно да је свако чуо за чувену Санта Монику у Лос Анђелесу. То вам је атрактиван и веома необичан крај. Пуно је надарених који својим присуством скрећу пажњу модерним кореографским фигурама стилског балета, дрога-балет.

То сам стално виђао у време када сам тамо живео.

То је уметност неописиве и невероватне конфигурације балетских покрета и необуздане енергије, коју сам гледао у ноћним али чак и у дневним сатима.   

Нису сви тако емотивно бивали набијени том енергијом уметности са пуним осећањима. Било је и оних који су у тихим зимским ноћним сатима у редовима мирно чекали свој ред на порцију дроге, као што се у војсци чека порција хране када си на терену.

Били су опремљени кућним намештајем, састављеним од тегли, делова полица, одеће из контејнера, делова бицикла. Богатији су имали и по два накачена бицикла са више точкова на којима висе масна ћебад, или церада која штити од кише.

Ту су и картонске кутије за спавање или седење на тротоару, а поред жичана колица из самопослуге.  

Међу њима има и старијих педагога, са озбиљном седом брадом који седе прекштених ногу на тротоару и брину о млађим нараштајима. А млади су то од 12 година па надаље.

Човек се тад запита, шта су то оквирне границе, гранични нивои егзистенције људског друштва, јер овај људски свет егзистира управо између њих.

Можда је и погрешно закључити да они који размишљају, живе стално у свету променљивих утисака и преиспитивања. Утисци чине наш живот, а они који више успавано снују без способности размишљања и преиспитивања, стално живе у шкртом репертоару монотоније.

Капитализам који је толико урадио и унапредио наш данашњи свет пространим бајковитих мегаполисима и фантастичним достигнућима, не треба кривити за наметање људских оквира, јер их он није измислио, већ му их је дала мајка природа.

Због тога, не замерам никоме ко мисли да се јављам из иностранства, као изван овог света.

Дакле, постоји и такво иностранство и из њега шаљем овакве своје незаборавне утиске. Уместо носталгије осећам жал за прошлошћу, времена кад сам толико много мање знао.

Светислав Ристић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика