Недеља, 25.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Остаде ми само јадац

Стаде ми залогај у грлу од изненађења. Испливаше сећања. Гледао сам ту кост са сузама у очима. Кроз та два крака видео сам оца за столом, а поред деду, маму и баку која нас служи и никада не седа за сто до кафе која се служи на крају.
(Пиксабеј)

После Божића помало мамуран распремао сам кућу и паковао остатке хране. Кћерка је отишла код мајке да са њом проведе други дан Божића. Божић прослављам углавном у кругу најближих а њих немам баш пуно у близини.

Позовем људе који су самци како би и њима омогућио да осете радост и топлину Божића. Међу гостима буду и они који су неке друге вере али све у свему, то све протекне у једној мирној кућној атмосфери.

Ове године било све је суморно због пандемије вируса короне и разних мера да би болест била сузбијена. Било је дозвољено имати максимално три госта у кући. Тако да сам госте примао у етапама.

Упркос свему, направио сам праву малу гозбу. Испекао сам прасе, направио руску салату на коју сам већ традиционално навикао моје госте, посни подварак са кромпиром, испекао божићну погачу у коју сам ставио новчић, италијанску супу минестроне, салату од киселог купуса са љутом мађарском алевом паприком.

(Фото Н.Т.)

На столу је била још туршија из турске радње, шпанска кобасица, италијанска димљена коленица. Шпанска и италијанска вина. Шљивовица за здравицу. 

За Тању, моју пасторку (баш је ружна ова реч, можда боље да кажем небиолошку ћерку) и њено троје деце направио сам печено пиле пуњено пилећим изнутрицама, павлаком, сенфом и кари зачином. Нисам хтео да децу чији је отац арапски муслиман тероришем прасећим печењем. А за њих било је пуно поклона испод јелке. Нико ми се тако не обрадује као та моја небиолошка унучад. Рапсодија радости када ме виде.

Моја бивша ове година ми је била положајник јер је нашу кћерку довезла пре посла. Каква ће ми година бити, видећемо још.

Другог дана уносећи храну са терасе стигао сам до тепсије где су били остаци пилета. Остао је само костур са још пар охлађених кромпирића. Почео сам да растурам пиле и да једем остатке са костију где било још доста белог меса на њима. Јео сам све то са пуно сласти.

(Пиксабеј)

Осим што волим да кувам, још више волим да једем и нема јела које не волим. Како сам део по део ломио дошао сам до шије кад ми једном тренутку у руци остаде кост са два крака. Стаде ми залогај у грлу од изненађења. Испливаше сећања.

Рачваста кост ме подсети на детињство, покојног оца, све заједничке ручкове код бабе и деде. Једна обична кост подсети ме на толико тога а пре свега на игру ломљења јадца и клађења са оцем. Нисам ломио јадац тридесет година.

Дуго сам гледао ту кост са сузама у очима. Кроз та два крака видео сам оца за столом. Поред деду, маму и баку која нас служи и никада не седа за сто до кафе која се служи на крају. Тада нисам пио кафу али сам волео да мељем зрна кафе у бакарном ручном млину. Знате онај што се отвара на пола. И данас се питам зашто није куповала већ млевену кафу. Ваљда је такав ред, такав обичај а можда је таква кафа и слађа.

Увек сам инсистирао да ломимо јадац, иако би ме отац задиркивао говорећи: „Немој, опет ћеш да плачеш када изгубиш.”

(Пиксабеј)

То је игра која настаје непосредно после, а некад и за време самог ручка, када се једе пилетина. Две особе, ломе јадац и при том се кладе у нешто. Губитник је онај који први узме нешто од противника, а да при том не каже „знам за јадац”.

Мада је јадац у народу познат и као кост за срећу, тј кост за „испуњавање жеља”. Пре него што поломите јадац пожелите једну жељу и повучете кост према себи. Када кост пукне, особи која добије већи део кости испуниће се жеља.

Јадац је имао ту улогу и у старом Риму. Доносио је срећу, али је коришћен и у разноврсним обредима. Познато је да су кости живине и птица користили у прорицању судбине. Насумице би их побацали по земљи, а из њиховог положаја видовњаци су читали будућност. То веровање је распрострањено код многих народа па се у неким земљама као у Америци јадац носи као амајлија. Његов назив у Америци је „Wishbone”.

Први пораз у тој игри сам доживео експресно у првих пар секунди. После сам тај трик користио код многих других. Чим смо га поломили отац ми је његов део кости пружио говорећи: „Измери да видиш чији је део већи.“

И ја сам узевши га наивно био већ губитник. Ух, како ми је било криво. Касније је та игра трајала сатима а некад и цео дан. Отац ме никада није пуштао да тек тако победим на шта сам му данас захвалан.

Нема ништа на поклон и џабе. Свака победа мора да се заслужи. Али његова мајка а моја баба би често знала да га грди када би мене видела покуњеног: „И какав си, пусти дете да победи.“

(Пиксабеј)

Овога јутра нисам имао другу особу да ломимо јадац. Оставићу га да се осуши па ћу покушати мојој ћерки малој Холанђанки да објасним ту игру. Мале су ми шансе да ћу је заинтересовати. Довољно је да играмо већ годинама „Не љути се човече“. А у тој игри води се прави бој. Пуно скакања, бацања на колена као што то раде фудбалери после постигнутог гола, напуштања стола и демонстративних одлазака у другу собу.

Никада је не пуштам да ме победи мада носи мамин ген па покушава да ме превари и смува. Мама не чита моје колумне па могу ово да напишем.     

Сам израз „знам за јадац” може да се изговори и кад неко покушава да вам подвали, да вас зезне, а ви већ ту фору знате...

Иако сам знао за јадац, много пута сам пустио или дозволио да будем преварен. Али најдебљи јадац сам добио од властитог живота. Иако сам све знао унапред он ме одведе далеко од дома, направи ме странцем па сада немам другу особу која би била заинтересована да ломимо јадац.

А тај јадац мога живота је био материјалног карактера, бољи ауто, скупа гардероба... Иако знаш за јадац заборавиш да су богатство у ствари људи које волиш. Они из школских клупа, сокака детињства. Некада та друга особа значи пуно, поготову ако зна те мале тајне из нашег детињства које је тешко заборавити или заварати.

За Ускрс ми из оне далеке земље смо навикли да се куцамо јајима и да дуго тражимо победничко. Куцкамо га по зубима, загледамо, мажемо уљем и покушавамо да ударцима са стране преваримо противника.

Када то кажеш Холанђанима они те само бледо гледају. У Холандији се јаја крију по кући а деца их траже. Некако су они наши обичаји бољи, зар не?

А што се тиче рачвасте кости, па сви кад-тад сазнају за јадац!

 

Валентин Матић

 

 

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

DjoleP
Ima u ovom teskut više slojeva, lepih naravno - a najlepše je to putovanje u prošlost. Ostalo je malo tako osećajnih ljudi - kako zalutaste na taj Zapad, Valendine?
Ivana USA
Baš dirljiva i duboka priča, skoro me je rasplakala. Da, izgubio se red u današnjem društvu kao što je stabilna porodica, poštovanje roditelja, roditelji koji uče decu stvarnom životu i kako da budu jaki i nezavisni, porodični ručkovi, lepo spremljena jela i lepo postavljen sto, i ne samo za praznike, itd. Sad je došlo neko novo "bolje" i "progresivno" doba gde ne postoji realnost, već obmana, nikakve vrednosti, ne zna se ni šta je dobro a šta loše, sve je ok... i svi izgubljeni i nesrećni.
Киза
Течно, питко и емотивно! Браво! Прелеп поглед на један прошли свет, лепши, бољи и човечнији, свет у коме су неке мале и свима доступне ствари биле вредности! А онда смо, што и сам аутор каже ("..тај јадац мога живота је био материјалног карактера, бољи ауто, скупа гардероба... Иако знаш за јадац заборавиш да су богатство у ствари људи.."), то заборавили и "ту смо ди смо, ни за дисмо нисмо"! Нажалост, повратка на старо нам нема, а ово ново ништа не ваља! Можда ће наши унуци урадити боље од нас?!
Zoran
Znaci razvedeni....klasika.
dragan kićović
Veeliko hvala! Vratili ste me u prohujalo srećno doba i podsetili na najdraže osobe. Jedva sam zadržao suze,ali ću ceo dan i mnoge druge posvetiti divnim sećanjima iz svog pre/dugog života. Još jednom...HVALA! DK (88) Kanada

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.