Остаде ми само јадац

После Божића помало мамуран распремао сам кућу и паковао остатке хране. Кћерка је отишла код мајке да са њом проведе други дан Божића. Божић прослављам углавном у кругу најближих а њих немам баш пуно у близини.

Позовем људе који су самци како би и њима омогућио да осете радост и топлину Божића. Међу гостима буду и они који су неке друге вере али све у свему, то све протекне у једној мирној кућној атмосфери.

Ове године било све је суморно због пандемије вируса короне и разних мера да би болест била сузбијена. Било је дозвољено имати максимално три госта у кући. Тако да сам госте примао у етапама.

Упркос свему, направио сам праву малу гозбу. Испекао сам прасе, направио руску салату на коју сам већ традиционално навикао моје госте, посни подварак са кромпиром, испекао божићну погачу у коју сам ставио новчић, италијанску супу минестроне, салату од киселог купуса са љутом мађарском алевом паприком.

На столу је била још туршија из турске радње, шпанска кобасица, италијанска димљена коленица. Шпанска и италијанска вина. Шљивовица за здравицу. 

За Тању, моју пасторку (баш је ружна ова реч, можда боље да кажем небиолошку ћерку) и њено троје деце направио сам печено пиле пуњено пилећим изнутрицама, павлаком, сенфом и кари зачином. Нисам хтео да децу чији је отац арапски муслиман тероришем прасећим печењем. А за њих било је пуно поклона испод јелке. Нико ми се тако не обрадује као та моја небиолошка унучад. Рапсодија радости када ме виде.

Моја бивша ове година ми је била положајник јер је нашу кћерку довезла пре посла. Каква ће ми година бити, видећемо још.

Другог дана уносећи храну са терасе стигао сам до тепсије где су били остаци пилета. Остао је само костур са још пар охлађених кромпирића. Почео сам да растурам пиле и да једем остатке са костију где било још доста белог меса на њима. Јео сам све то са пуно сласти.

Осим што волим да кувам, још више волим да једем и нема јела које не волим. Како сам део по део ломио дошао сам до шије кад ми једном тренутку у руци остаде кост са два крака. Стаде ми залогај у грлу од изненађења. Испливаше сећања.

Рачваста кост ме подсети на детињство, покојног оца, све заједничке ручкове код бабе и деде. Једна обична кост подсети ме на толико тога а пре свега на игру ломљења јадца и клађења са оцем. Нисам ломио јадац тридесет година.

Дуго сам гледао ту кост са сузама у очима. Кроз та два крака видео сам оца за столом. Поред деду, маму и баку која нас служи и никада не седа за сто до кафе која се служи на крају. Тада нисам пио кафу али сам волео да мељем зрна кафе у бакарном ручном млину. Знате онај што се отвара на пола. И данас се питам зашто није куповала већ млевену кафу. Ваљда је такав ред, такав обичај а можда је таква кафа и слађа.

Увек сам инсистирао да ломимо јадац, иако би ме отац задиркивао говорећи: „Немој, опет ћеш да плачеш када изгубиш.”

То је игра која настаје непосредно после, а некад и за време самог ручка, када се једе пилетина. Две особе, ломе јадац и при том се кладе у нешто. Губитник је онај који први узме нешто од противника, а да при том не каже „знам за јадац”.

Мада је јадац у народу познат и као кост за срећу, тј кост за „испуњавање жеља”. Пре него што поломите јадац пожелите једну жељу и повучете кост према себи. Када кост пукне, особи која добије већи део кости испуниће се жеља.

Јадац је имао ту улогу и у старом Риму. Доносио је срећу, али је коришћен и у разноврсним обредима. Познато је да су кости живине и птица користили у прорицању судбине. Насумице би их побацали по земљи, а из њиховог положаја видовњаци су читали будућност. То веровање је распрострањено код многих народа па се у неким земљама као у Америци јадац носи као амајлија. Његов назив у Америци је „Wishbone”.

Први пораз у тој игри сам доживео експресно у првих пар секунди. После сам тај трик користио код многих других. Чим смо га поломили отац ми је његов део кости пружио говорећи: „Измери да видиш чији је део већи.“

И ја сам узевши га наивно био већ губитник. Ух, како ми је било криво. Касније је та игра трајала сатима а некад и цео дан. Отац ме никада није пуштао да тек тако победим на шта сам му данас захвалан.

Нема ништа на поклон и џабе. Свака победа мора да се заслужи. Али његова мајка а моја баба би често знала да га грди када би мене видела покуњеног: „И какав си, пусти дете да победи.“

Овога јутра нисам имао другу особу да ломимо јадац. Оставићу га да се осуши па ћу покушати мојој ћерки малој Холанђанки да објасним ту игру. Мале су ми шансе да ћу је заинтересовати. Довољно је да играмо већ годинама „Не љути се човече“. А у тој игри води се прави бој. Пуно скакања, бацања на колена као што то раде фудбалери после постигнутог гола, напуштања стола и демонстративних одлазака у другу собу.

Никада је не пуштам да ме победи мада носи мамин ген па покушава да ме превари и смува. Мама не чита моје колумне па могу ово да напишем.     

Сам израз „знам за јадац” може да се изговори и кад неко покушава да вам подвали, да вас зезне, а ви већ ту фору знате...

Иако сам знао за јадац, много пута сам пустио или дозволио да будем преварен. Али најдебљи јадац сам добио од властитог живота. Иако сам све знао унапред он ме одведе далеко од дома, направи ме странцем па сада немам другу особу која би била заинтересована да ломимо јадац.

А тај јадац мога живота је био материјалног карактера, бољи ауто, скупа гардероба... Иако знаш за јадац заборавиш да су богатство у ствари људи које волиш. Они из школских клупа, сокака детињства. Некада та друга особа значи пуно, поготову ако зна те мале тајне из нашег детињства које је тешко заборавити или заварати.

За Ускрс ми из оне далеке земље смо навикли да се куцамо јајима и да дуго тражимо победничко. Куцкамо га по зубима, загледамо, мажемо уљем и покушавамо да ударцима са стране преваримо противника.

Када то кажеш Холанђанима они те само бледо гледају. У Холандији се јаја крију по кући а деца их траже. Некако су они наши обичаји бољи, зар не?

А што се тиче рачвасте кости, па сви кад-тад сазнају за јадац!

Валентин Матић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика