Sreda, 28.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Ostade mi samo jadac

Stade mi zalogaj u grlu od iznenađenja. Isplivaše sećanja. Gledao sam tu kost sa suzama u očima. Kroz ta dva kraka video sam oca za stolom, a pored dedu, mamu i baku koja nas služi i nikada ne seda za sto do kafe koja se služi na kraju.
(Пиксабеј)

Posle Božića pomalo mamuran raspremao sam kuću i pakovao ostatke hrane. Kćerka je otišla kod majke da sa njom provede drugi dan Božića. Božić proslavljam uglavnom u krugu najbližih a njih nemam baš puno u blizini.

Pozovem ljude koji su samci kako bi i njima omogućio da osete radost i toplinu Božića. Među gostima budu i oni koji su neke druge vere ali sve u svemu, to sve protekne u jednoj mirnoj kućnoj atmosferi.

Ove godine bilo sve je sumorno zbog pandemije virusa korone i raznih mera da bi bolest bila suzbijena. Bilo je dozvoljeno imati maksimalno tri gosta u kući. Tako da sam goste primao u etapama.

Uprkos svemu, napravio sam pravu malu gozbu. Ispekao sam prase, napravio rusku salatu na koju sam već tradicionalno navikao moje goste, posni podvarak sa krompirom, ispekao božićnu pogaču u koju sam stavio novčić, italijansku supu minestrone, salatu od kiselog kupusa sa ljutom mađarskom alevom paprikom.

(Foto N.T.)

Na stolu je bila još turšija iz turske radnje, španska kobasica, italijanska dimljena kolenica. Španska i italijanska vina. Šljivovica za zdravicu. 

Za Tanju, moju pastorku (baš je ružna ova reč, možda bolje da kažem nebiološku ćerku) i njeno troje dece napravio sam pečeno pile punjeno pilećim iznutricama, pavlakom, senfom i kari začinom. Nisam hteo da decu čiji je otac arapski musliman terorišem prasećim pečenjem. A za njih bilo je puno poklona ispod jelke. Niko mi se tako ne obraduje kao ta moja nebiološka unučad. Rapsodija radosti kada me vide.

Moja bivša ove godina mi je bila položajnik jer je našu kćerku dovezla pre posla. Kakva će mi godina biti, videćemo još.

Drugog dana unoseći hranu sa terase stigao sam do tepsije gde su bili ostaci pileta. Ostao je samo kostur sa još par ohlađenih krompirića. Počeo sam da rasturam pile i da jedem ostatke sa kostiju gde bilo još dosta belog mesa na njima. Jeo sam sve to sa puno slasti.

(Piksabej)

Osim što volim da kuvam, još više volim da jedem i nema jela koje ne volim. Kako sam deo po deo lomio došao sam do šije kad mi jednom trenutku u ruci ostade kost sa dva kraka. Stade mi zalogaj u grlu od iznenađenja. Isplivaše sećanja.

Račvasta kost me podseti na detinjstvo, pokojnog oca, sve zajedničke ručkove kod babe i dede. Jedna obična kost podseti me na toliko toga a pre svega na igru lomljenja jadca i klađenja sa ocem. Nisam lomio jadac trideset godina.

Dugo sam gledao tu kost sa suzama u očima. Kroz ta dva kraka video sam oca za stolom. Pored dedu, mamu i baku koja nas služi i nikada ne seda za sto do kafe koja se služi na kraju. Tada nisam pio kafu ali sam voleo da meljem zrna kafe u bakarnom ručnom mlinu. Znate onaj što se otvara na pola. I danas se pitam zašto nije kupovala već mlevenu kafu. Valjda je takav red, takav običaj a možda je takva kafa i slađa.

Uvek sam insistirao da lomimo jadac, iako bi me otac zadirkivao govoreći: „Nemoj, opet ćeš da plačeš kada izgubiš.”

(Piksabej)

To je igra koja nastaje neposredno posle, a nekad i za vreme samog ručka, kada se jede piletina. Dve osobe, lome jadac i pri tom se klade u nešto. Gubitnik je onaj koji prvi uzme nešto od protivnika, a da pri tom ne kaže „znam za jadac”.

Mada je jadac u narodu poznat i kao kost za sreću, tj kost za „ispunjavanje želja”. Pre nego što polomite jadac poželite jednu želju i povučete kost prema sebi. Kada kost pukne, osobi koja dobije veći deo kosti ispuniće se želja.

Jadac je imao tu ulogu i u starom Rimu. Donosio je sreću, ali je korišćen i u raznovrsnim obredima. Poznato je da su kosti živine i ptica koristili u proricanju sudbine. Nasumice bi ih pobacali po zemlji, a iz njihovog položaja vidovnjaci su čitali budućnost. To verovanje je rasprostranjeno kod mnogih naroda pa se u nekim zemljama kao u Americi jadac nosi kao amajlija. Njegov naziv u Americi je „Wishbone”.

Prvi poraz u toj igri sam doživeo ekspresno u prvih par sekundi. Posle sam taj trik koristio kod mnogih drugih. Čim smo ga polomili otac mi je njegov deo kosti pružio govoreći: „Izmeri da vidiš čiji je deo veći.“

I ja sam uzevši ga naivno bio već gubitnik. Uh, kako mi je bilo krivo. Kasnije je ta igra trajala satima a nekad i ceo dan. Otac me nikada nije puštao da tek tako pobedim na šta sam mu danas zahvalan.

Nema ništa na poklon i džabe. Svaka pobeda mora da se zasluži. Ali njegova majka a moja baba bi često znala da ga grdi kada bi mene videla pokunjenog: „I kakav si, pusti dete da pobedi.“

(Piksabej)

Ovoga jutra nisam imao drugu osobu da lomimo jadac. Ostaviću ga da se osuši pa ću pokušati mojoj ćerki maloj Holanđanki da objasnim tu igru. Male su mi šanse da ću je zainteresovati. Dovoljno je da igramo već godinama „Ne ljuti se čoveče“. A u toj igri vodi se pravi boj. Puno skakanja, bacanja na kolena kao što to rade fudbaleri posle postignutog gola, napuštanja stola i demonstrativnih odlazaka u drugu sobu.

Nikada je ne puštam da me pobedi mada nosi mamin gen pa pokušava da me prevari i smuva. Mama ne čita moje kolumne pa mogu ovo da napišem.     

Sam izraz „znam za jadac” može da se izgovori i kad neko pokušava da vam podvali, da vas zezne, a vi već tu foru znate...

Iako sam znao za jadac, mnogo puta sam pustio ili dozvolio da budem prevaren. Ali najdeblji jadac sam dobio od vlastitog života. Iako sam sve znao unapred on me odvede daleko od doma, napravi me strancem pa sada nemam drugu osobu koja bi bila zainteresovana da lomimo jadac.

A taj jadac moga života je bio materijalnog karaktera, bolji auto, skupa garderoba... Iako znaš za jadac zaboraviš da su bogatstvo u stvari ljudi koje voliš. Oni iz školskih klupa, sokaka detinjstva. Nekada ta druga osoba znači puno, pogotovu ako zna te male tajne iz našeg detinjstva koje je teško zaboraviti ili zavarati.

Za Uskrs mi iz one daleke zemlje smo navikli da se kucamo jajima i da dugo tražimo pobedničko. Kuckamo ga po zubima, zagledamo, mažemo uljem i pokušavamo da udarcima sa strane prevarimo protivnika.

Kada to kažeš Holanđanima oni te samo bledo gledaju. U Holandiji se jaja kriju po kući a deca ih traže. Nekako su oni naši običaji bolji, zar ne?

A što se tiče račvaste kosti, pa svi kad-tad saznaju za jadac!

 

Valentin Matić

 

 

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 

Komentari11
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

DjoleP
Ima u ovom teskut više slojeva, lepih naravno - a najlepše je to putovanje u prošlost. Ostalo je malo tako osećajnih ljudi - kako zalutaste na taj Zapad, Valendine?
Ivana USA
Baš dirljiva i duboka priča, skoro me je rasplakala. Da, izgubio se red u današnjem društvu kao što je stabilna porodica, poštovanje roditelja, roditelji koji uče decu stvarnom životu i kako da budu jaki i nezavisni, porodični ručkovi, lepo spremljena jela i lepo postavljen sto, i ne samo za praznike, itd. Sad je došlo neko novo "bolje" i "progresivno" doba gde ne postoji realnost, već obmana, nikakve vrednosti, ne zna se ni šta je dobro a šta loše, sve je ok... i svi izgubljeni i nesrećni.
Киза
Течно, питко и емотивно! Браво! Прелеп поглед на један прошли свет, лепши, бољи и човечнији, свет у коме су неке мале и свима доступне ствари биле вредности! А онда смо, што и сам аутор каже ("..тај јадац мога живота је био материјалног карактера, бољи ауто, скупа гардероба... Иако знаш за јадац заборавиш да су богатство у ствари људи.."), то заборавили и "ту смо ди смо, ни за дисмо нисмо"! Нажалост, повратка на старо нам нема, а ово ново ништа не ваља! Можда ће наши унуци урадити боље од нас?!
Zoran
Znaci razvedeni....klasika.
dragan kićović
Veeliko hvala! Vratili ste me u prohujalo srećno doba i podsetili na najdraže osobe. Jedva sam zadržao suze,ali ću ceo dan i mnoge druge posvetiti divnim sećanjima iz svog pre/dugog života. Još jednom...HVALA! DK (88) Kanada

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.