Пропадање Доњег Милановца

Од када су пре две деценије у Доњем Милановцу пропале једна за другом три фабрике, па за њима и ЗЗ „Слога” Доњи Милановац, почела је велика сеоба грађана трбухом за крухом, за неким бољим животом. Масовно су се продавали станови, претходно откупљивани по цени кутије шибица. Започело је девастирање овог најлепшег градића на Ђердапу.

Национални парк није испунио очекивања, а приватизовани хотел „Лепенски Вир” лагано је тонуо због финансијских проблема, делимично проузрокованих и лошим туристичким приликама земљи.

У трећој зони клизиште никада није санирано, иако је Секција за приобаље ХЕ „Ђердап” прогласила санацију завршеном. Али, куће тону, рупе на зидовима се шире и стварно стање је у супротности са ставом надлежних институција.

Оно што се догађа у последњих деценију и по изазива огорчење малобројних преосталих становника. Ненаменски се троше паре за реконструисање парка, који је у последњих пет година три пута био саниран. Претходно је огроман део парка продат за изградњу хотела с четири звездице, иако онај који већ постоји једва опстаје. Руши се комплетно брдо за изградњу аутобуске станице која ником није потребна, а уништена марина и кеј изгледају као да је Доњи Милановац преживео торпедовање и ратно разарање.

О реконструкцији парка већ сам писао, али нисам о томе да су посечена стабла у главној улици и да дрвеће у Доњем Милановцу скоро да можете пребројати на прсте једне руке. И то све поред управне зграде Националног парка, који није дао условљену сагласност инвеститору, али ништа више. Није преузео све ингеренције из своје надлежности да заустави сечу дрвећа у граду.

Зато апелујем на све надлежне државне институције да зауставе ову трагедију и спасе лепи градић на најлепшем делу Дунава, српског мора.

Синиша Стојчић