Субота, 04.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Где год да одемо сачека нас живот

Имао сам карту у једном правцу, један кофер и 500 долара. Нисам имао стварну идеју где идем, никада нисам био у Америци, а од сутра је Америка мој нови дом.
Танјуг - Милош Миливојевић

„Шта радиш душо”, упитах своју жену улазећи у стан. Стан је мали, једнособан, са јефтиним али новим намештајем што га чини сличим многим таквим становима радничке класе у Америци.

„Гледам Цецу и Децу” одговори жена помало постиђено.

Бацио сам поглед на мали екран „мекбука” старије генерације. Цеца је нешто причала, изгледала је озбиљно али нисам схватао шта је тема. Мозак ми се једноставно искључио и вратио кроз време, далеко у прошлост, у мој родни Београд.

На старом коцкастом телевизору приказивала се Шодер листа, емисија ведрог и сатиричног карактера, и легендарни Бићко у улози Рузмарина је представљао спот младе певачице. Насмејан Бићковим коментарима тада сам први пут видео Цецу.

Као кроз маглу сећам се оскудно обучене младе жене на бродићу и једноставне мелодије уз коју је певала. Ни уметница, а ни песма нису оставили посебан утисак на мене.

Погледао сам почетак и одшетао у своју собу. Деведесете су хватале замах, ја сам био клинац и имао сам паметнија посла. Тада ми се већ почела свиђати рок музика, и нестрпљиво сам чекао обећану будућност.

(ЕПА ЕФЕ - К. Сулејмановић)

Мени су деведесете трајале читаву вечност, чинило ми се да се никада неће завршити. Цеца је постајала све популарнија, а ја све отуђенији од друштва у коме сам живео. Нешто није штимало. Држава је постајала све мања, а рат све ближи.

Све то се није уклапало у моју слику безбрижног, нормалног одрастања, али изгледало је као да многима не смета. Сплавови, дискотеке и опасни момци заокупирали су пажњу осиромашеног и помало слуђеног народа.

Време је пролазило и народњаци су сада били звезде а мој Београд је мало по мало нестајао. Људи су одлазили. Сећам се једне хладне Београдске вечери. Дах ми се ледио али сам стрпљиво стајао на Славији и у гомили насмејаних људи који су једва задржавали сузе гледао аутобус како полако креће.

Кроз мусави прозор видео сам мог ујака и његову породицу како машу и нешто говоре, речи које нисам чуо. Санкције су биле у пуној снази и пут до Канаде је водио преко страних аеродрома.

Иако није изгледало да је то могуће и деведесете су прошле а ствари су се мењале. Људи су се надали да ће бити боље, али су ипак и даље упорно одлазили. Сада додуше са нашег аеродрома. Цеца је већ била призната 'Српска мајка'.

После много обећања, говора и оправдавања, сопственог величања и државног распродавања, у мом Београду и даље није било будућности. Исправка, није било будућности за мене.

(ЕПА ЕФЕ - К. Сулејмановић)

Гледали смо нове људе, слушали нове приче, структурно нове, али суштински баш исте као и увек - у потпуности празне. Радно место је коштало више него сто сам ја имао да платим. Што су се ствари више мењале - то су више остајале исте. 

Да ли због тога или невидљиве руке судбине једне тихе вечери, сада испод моје зграде, гледао сам кроз мусави прозор ка неким познатим људима како машу и изговарају речи, речи које опет нисам разазнавао. Овај пут сам ја био у комбију и зачуђено гледао кроз прозор, машући и механички покушавајући да саставим смислену реченицу. Знао сам да ни они мене не чују.

Комби је кренуо и моја зграда је убрзо нестала у мору сличних. Старија жена и један млађи пар седели су пар седишта испред мене. Било је прохладно и возач је пустио 'Забрањени град' од Цеце. Гледао сам кроз прозор мој Београд, и покушавао да упамтим сваки детаљ.

Свака улица кроз коју смо пролазили добијала је неки нови сјај који сам покушавао себично да присвојим за себе, узалудно желећи да зауставим време и дам себи још један моменат да размислим и направим некакав добар план.

Знао сам ће се већ сутра мој живот променити из корена. Имао сам карту у једном правцу, један кофер, и 500 долара са мном. Нисам имао стварну идеју где идем, никада нисам био у Америци, а од сутра је Америка мој нови дом.

(Пиксабеј)

„Хоћеш ли да вечераш", упита жена, и врати ме у садашњост.

„Костко” намирнице су доброг квалитета и приступачне цене. Сваког викенда идемо у „Костко” који, колико год да је пренатрпан ужурбаним људима који се сударају колицима, и даље ефикасно функционише. Ипак,  одлазак у продавницу узима више од сат времена.

Јео сам на брзину. Помислих петак је, могу најзад да се опустим. Била је ово стварно дуга и напорна недеља. Радио сам готово даноноћно и осећао се исцрпљено. Отишао сам у собу, сео за сто и кренуо да листам мејлове.

Зграда у којој живимо ме је веома учтиво обавештавала да због одржавања гараже треба да извеземо кола, да нећу моћи да је користим од 9 до 18. Нису прецизирали где тачно да се паркирам, пошто нигде у близини то није дозвољено.

Школа коју ми дете похађа такође ми је написала пар јако лепих мејлова. Редовно пишу веома опширне мејлове о разним темама. Требало ми је двадесетак минута да прођем кроз све. Уводе неке нове школске активности којима помажу здрав развој деце. Све је детаљно објашњено. Деца ће да трче у круг по школском дворишту, а ми ћемо их подржати.

Настављам да читам, сада пажљивије. Када се сажме, све што се од мене очекује је да се улогујем на сајт школског 'партнера' и донирам паре. Прецизирали су и колико очекују, али културно по одељењу не по ученику. Још ако бих могао да проследим мејл да и моји познаници могу да искористе ову сјајну прилику да помогну.

Све ће они прецизно забележити у свом систему који ће бити доступан школском особљу, али то наравно ни на који начин неће утицати на третман мог детета у школи. Наравно.

(Пиксабеј)

Добро, уздахнуо сам, петак је вече. Знам како ствари функционишу, само још никако да се истински одушевим тим сјајним бенефитима.

Не, још нисам Американац. Али моје дете, оно једва чека да трчи по дворишту док школско особље тапше и виче како ради сјајан посао. Понекад, гледајући их са стране, нисам сигуран ко су деца а ко одрасли.

Бацио сам поглед на мобилни и видео три поруке од колеге. Нисам отварао, не желим да види да сам прочитао. Петак је, осам сати.

Легао сам на кревет и загледао се у плафон док су из суседне собе допирали стихови Цецине песме 'Маскарада'.

Помислих, ваљда, где год да одемо, сачека нас - живот.

 

Јан Петрић

 

 

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика

 

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бранислав Станојловић, UK
Ште ће у тој бетонској џунгли? Зашто не негде где може да се има породична кућа? Ја сам то стекао за 15 година 100%!
Maryana
Тужна и дивна прича.
Јован без Земље
"Не, још нисам Американац. Али моје дете..." То је највећа цена коју плаћају сви они који оду из своје земље.
Nisam vise uveren
Kao neko u SAD sa troje mladje dece - gde im skoro svakodnevno propagiraju novi DEI marksizam vec od osnovne skole, gde sve vise vrsnjaka ne znaju kojeg su pola, gde sve manje smes da pisnes o tabu temama - nisam vise toliko uveren da je "deci dobro". Dok stignu do fakulteta 1/4 omladine je na psihoaktivnim drogama koji su im prepisali doktori, psiholozi, psihoterapeuti. Kako to moze biti "normalno" a kamoli "dobro". Ne znam vise nista.
blago li se tebi
Ali je deci dobro.
Zoran
"Мени су деведесете трајале читаву вечност, чинило ми се да се никада неће завршити"_______Jos uvek u Americi naidjem na film/muziiku koji nisam gledao. I kad se zacudim kako mi tako dobar film/muzika promakao, pogledam kada je napravljeno, obavezno od 1990 do 2000, tada smo bili u Srbiji. 10 godina gluposti UOPSTE NIJE MALO.
nikola andric
Mi u Srbiji imamo obicaj da posetimo groblja.
Zoran
Cesto kao u restoranu. :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.