Није ово Немац, него мој брат Југословен

Могло је то бити негде осамдесетих година прошлог века када су „гастарбајтери“ почели да купују тракторе марке „зетор”.

У Франкфурту се уплати а машина стиже на кућну адресу у Југославији.

Ја се досјетим како је могуће да избјегнем маржу и купим трактор јефтиније,  непосредно у фабрици гдје су се машине производиле.

Кад сам кренуо кући на годишњи одмор, супруга и ја кренемо преко Чехословачке. Ноћ нас је затекла у Прагу. На рецепцији једног хотела питамо за собу, а рецепционар одмах помене и цијену од 100 марака.

Пристанемо и пружимо му пасоше.

А он кад погледа у пасоше рече: „Па ви нисте Нијемци. За Југословене цијена собе је 10 марака Тако је и било.

Ујутру, за вријеме доручка доживјели смо непријатност.

У хотелу се служио класични доручак, чај, јаје, бутер, кифла, мармелада…

За сусједним столом било је троје гостију који су простачки добацивали жени која је сервирала храну, зашто је ово неукусно, шта је ово, на шта ово личи… Били су то наши Југословени.

Кад смо завршили доручак отишао сам код шефа сале, позвао келнерицу и рекао да су они примитивци моји земљаци. Рекао сам да сви Југословени нису такви и да се ја извињавам и стидим умјесто њих.

На томе се завршило и ми смо око поднева стигли у Брно. Лако смо пронашли огромну фабрику.

На главној капији кажем на њемачком како сам заинтересован за куповину трактора.

Службеник одмах узе телефон и убрзо по мене дође ауто. Брзо се нађох у дирекцији фирме. Уведоше ме у собу гдје су ме сачекала и срдачно поздравила тројица менаџера.

Разговарали смо на немачкој језику, али убрзо се испоставило да се ради о великом неспоразуму.

Они су мислили да је стигао неки Немац, дилер који тргује тракторима на велико.

У историји фабрике никада се није догодило да је неки купац директно дошао у фабрику да купи само један трактор. Они су производили тракторе а дистрибуцију су обављали преко ланаца трговачких посредника, дилера и брокера.

Било ми је веома непријатно све док ми није пришао један од менаџера, загрлио ме и рекао: „Није ово Нијемец, мој брат Југословен”.

Видомир Мићо Којић, Франкфурт

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика