Први пут сам видео море у Кини

Одувек сам желео да живим на мору. Од првих прочитаних књига о гусарима и авантуристима, преко стрипова и популарних серија које сам гледао растајући деведесетих година у панонској равници. Године су пролазиле, а море је остајало на екранима и страницама књига.

Друштво из школе а касније и са факултета одлазило је лети на море, а ја сам и даље стајао у месту, под притиском животних проблема.

Требало је пронаћи посао, зарађивати, а за море је било већ касно.

Након неколико година безуспешног трагања за послом, који одговара мом профилу и дипломи професора историје, одлучио сам да срећу окушам у иностранству.

Тако сам дошао на идеју да одем у Кину. На сликама агенција за послове у Кини, блистали су модерни кинески градови са чијих небодера се светлост одбијала о морске таласе у ноћи.

Конкурисао сам и добио посао. Верујем и да је судбина умешала своје прсте јер је мој нови дом постао, до тада мени непознат, Qingdao (Ћингдао), град са једанаест милиона становника на обали Жутог мора.

Већ наредне недеље, први пут у животу сео сам у авион у Београду. Промашио сам терминал на аеродрому у Паризу и први пут изгубио пртљаг у Шангају.

„Добродошли у Кину”, рекао ми је службеник аеродрома у Ћингдау. Имао сам слободан викенд и одлучио сам до одем до обале мора. Без интернета, без мапа и локација, са урођеним несналажењем у простору, пут је изгледао као потрага за изгубљеним благом.

„Аутобус број 503, сиђеш у центру, тамо где су високе, модерне зграде. Ту ти је обала,” објаснила ми је колегинице са посла. Након подуже вожње, међу свим тим небодерима, насумично сам изабрао станицу и сишао.

После неуспелих покушаја да сам пронађем обалу потражио сам помоћ пролазника, показујући слику чувеног споменика „Ветар Маја” (мисли се на месец Мај) у центру града.

Од љубазних људи сам сазнао сам да је центар много већи него што сам ја мислио и да ће шетња бити дуга. Прво сам угледао споменик, а одмах затим и море.

Чудан је то осећај био. Незабораван, али и тежак да се опише.

Дошао сам до плаве ограде насипа испод којег је почињало море које тог дана било прилично мирно. Спустио сам се до обале и заграбио мало воде у дланове. Умио сам се и пробао један мањи гутљај. Стварно је слано.

Одмах сам кренуо да тражим шкољке. То сам одувек желео да урадим. Пронашао сам пар комада, не много репрезентативних али они и данас, после четири године красе мој сточић у дневној соби.

Много фотографија је направљено и много корака пређено тог поподнева. На крају дана, док сам се возио аутобусом назад у свој дистрикт, играјући се шкољкама у џепу. Све утиске победио је осећај задовољства чињеницом да ћу у том граду провести дуже време, можда и годину дана и да сваки слободан дан могу да проведем на обали.

То и даље радим. У петој години боравка овде у истом граду, истим жаром се упућујем ка обали, са истим задовољством, сваки пут када имам времена.

Има нечег у тим таласима што ме и даље испуњава и надахњује.

Милутин Дробњак  - Ћингдао

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика