Писање је као љубав

Ове године навршава се сто година од рођења једног од најзначајнијих америчких писаца друге половине двадесетог и почетка двадесет првог века, Нормана Мајлера (1923–2007), двоструког добитника Пулицерове награде за публицистичке књиге – „Војске ноћи: историја као роман/роман као историја” (1968), и „Џелатова песма” (1979).

Мајлерова лична биографија неодвојиво је испреплетена с његовим делима: служио је у америчкој војсци у Другом светском рату у Јапану и на Филипинима, био политички активиста против рата у Вијетнаму и учествовао у маршу на Пентагон 1967. године, смело говорио против рата у Ираку и америчкој монструозној ароганцији због које ће се „биће Америке неповратно променити пре него се рат заврши”, писао есеје и колумне за новине, неколико пута завршио у затвору, између осталог и за покушај убиства своје друге супруге 1960. године, објавио књиге и чланке о америчкој обавештајној служби, Мерилин Монро, Мухамеду Алију, Паблу Пикасу, Џ. Ф. Кенедију, хладном рату, афери „Вотергејт”, кандидовао се за градоначелника Њујорка 1969. године, лобирао за криминалца и убицу Џека Хенрија Абота, који је 1981. године објавио књигу „У трбуху звери”, дело које се превасходно састоји из писама са Мајлером о бруталности затворског система.

Мајлеров буран живот – сама чињеница да се шест пута женио била би довољна да ову квалификацију оправда – паралелно је текао са његовом турбулентном каријером, те су и књижевно-критички текстови о њему од почетка поларизовани, уколико изузмемо славу коју је стекао с романом „Голи и мртви” (1948), који бесмисао и ужас рата приказује кроз завидну психолошку нијансираност и гротескни натурализам, због чега се с правом и даље налази на самом врху „ратне” књижевности. С обзиром на то да је ова књига постигла огроман успех када је писцу било 25 година, „Голи и мртви” се, сасвим симболично, налази између два важна романа америчке књижевне сцене, који одлично показују да је свака генерација изгубљена на свој начин: „С ове стране раја” (1920), двадесетчетворогодишњег Ф. Скота Фицџералда, и „Сунце се поново рађа” (1926), двадесетседмогодишњег Ернеста Хемингвеја.

Давно је Норман Мaјлер окарактерисан као „хроничар свог времена који говори о подсвесним патолошким силама које детерминишу политички живот”. Као један од гласноговорника америчког „новог журнализма” из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, књижевног покрета који је комбиновао новинарско истраживање са техникама типичним за фикцију и причао приче о стварним догађајима, Мајлер остаје у традицији тзв. америчког натурализма, и тематизује структуре моћи, динамику власти, бесмисао ратног насиља, дехуманизујуће последице војне службе и романтичне снове усамљених појединаца. Заједнички именитељ његових стваралачких подухвата за пуних шест деценија писања могао би да буде „протест”, имајући у виду доследну силину писане и усмене речи којом је разобличавао различите видове друштвеног зла.

Све до своје смрти, Норман Мајлер неуморно пише на пољу различитих жанрова: романа, кратке приче, драме и сценарија за филм, поезије, биографије, публицистике и есејистике. По сопственом признању, Мајлер се за све те године мењао, о чему сведочи, осим у својим књижевним делима, у многим интервјуима за новине или телевизију. Између осталог и због тога што замагљују границе између реалности и фантазије, историјских чињеница и фикције, као и због своје конзистентне друштвене ангажованости, непосустајуће заинтересованости за свет око нас и најшира питања друштвене критике, Мајлерови текстови јесу релевантна књижевно-историјска сведочења о људској природи уопште, која, испоставља се, није нужно везана за „амерички” простор.

Ипак, међу многим промишљањима која нам је оставио о писању, најзанимљивија су она која се тичу увезаности подсвести с једне, и дугог, свесног рада на књизи с друге стране, о тајни и тежини књижевног позива, о утиску да је, ни мање ни више, дарежљивост богова заслужна за вашу неочекивану срећу при исписивању појединих реченица, или обликовању књижевних јунака: „Писање је као љубав. Никада га сасвим не можемо докучити. Тај чин је мистерија и што више радите на томе, више постајете свесни да нису одговори то што добијете после живота испуњеног том активношћу, већ само још више почнете да уважавате разноврсност књижевних мистерија. Када дане проводите као писац, схватите да се врхунско задовољство налази у емотивном интензитету који ваше лично искуство подстакне код читалаца. Мистерија ове професије – одакле те речи долазе и како да објасните њихову алхемију на страници папира? – не само да може да изазове стравичан ужас у вези са моћима које нестају, већ може и да пробуди срећу да сте успоставили контакт са извором саме књижевности.”

Норман Мајлер углавном није „пријатан” аутор, како год то разумели читаоци или књижевни критичари. Његове књиге, међутим, потврђују став, сад већ класика савремене лингвистике, Џорџа Лакофа и Марка Џонсона, да је „наш концептуални систем, по својој природи, метафоричан”, те се љубав показује као физичка (електромагнетна, гравитациона) сила, лудило, магија или рат. Нормана Мајлера, између осталог, треба ценити баш због ове, наизглед противречне, дубинске везе између лепог и ружног, здравља и болести, зачараности и отрежњења, робовске преданости и непријатељских насртаја, љубави и рата. Када га читате, сигурно ћете осетити, „бартовско” или већ које, „задовољство у тексту”.