Ићи напред једини је избор

Сви смо део грандиозне музике света, неко има среће да у великој симфонији буде солиста, прва виолина, а неко четврта; неко ће компоновати моћна дела, а неко ће бити срећан само да свира по туђим нотама... Ипак, код нас на Балкану сваких педесет година неко други диригује, док Немци или Енглези свој репертоар имају вековима...

О овим стварима на трагикомичан начин приповеда Саша Савић у свом првом роману „Четврта виолина”, у издању „Лагуне”, роману који по свему личи на искусни десети по реду, а већ ниже успехе у БиХ и Хрватској.

Саша Савић (Тузла, 1967) живео је у Сарајеву и био оснивач тамошњег Омладинског програма Радио Сарајева, рат у Босни затекао га је у Словенији, одакле је отишaо у Праг. Последњих 25 година живи у Њујорку, где је био на челу највећих маркетиншких агенција, био је два пута менаџер године у рекламној индустрији САД, а тренутно је генерални директор на глобалном нивоу за компанију „Јуниверзал Мекен”. Саша је ових дана боравио у Београду и срео се са својим читаоцима.

Његова несвакидашња прича говори управо о тешком животу главног јунака у Прагу, о свакодневном сналажењу у које изненада улеће његов рођак Бобан, који има идеју о сјајној заради на јаворовом дрвету од ког се праве виолине. Некада се најбољи јавор налазио у Босни, а ликови овог романа слушајући о страхотама рата крећу у постчаушескуовску Румунију у потрази за јавором. На почетку приче светски успешни пословни човек једну квалитетну виолину купује својој кћерки, а на крају слуша њен концерт негде у свету. Између тога је чудо од живота.

– Књига је заснована на седам, осам, месеци мог живота, када је почео рат у БиХ и када сам се нашао у Чешкој. Када сам почео да пишем, више је одражавала моје аутентично искуство, а када је добила свој коначни облик, представљала је комбинацију реалности и фикције. Себи сам давао слободу да нешто додам, преправим или одузмем од стварних догађаја. То нарочито важи за један од главних ликова, мог рођака Бобана, који у књизи представља мозаик балканског газде, самоувереног добричине, који није превише нежан, који је некада набусит и љут, а одмах затим неко ко би се грлио и љубио. Он никада не би одустао од онога што је замислио, тако да има мало и од мог карактера и од природе људи које сам сретао током одрастања у различитим деловима Југославије – каже Саша Савић, објашњавајући мотив јаворовог дрвета као покретача радње и то да су Босанци имали најбоље јаворово дрво за музичке инструменте. То нико није знао. Страдивари, Гварнери и Амати правили су инструменте од босанског јавора пре више векова...

– Један од разлога што сам уопште почео да пишем јесте и то што се читава моја генерација нашла у сличној ситуацији. Наши животи су преврнути наопачке и сви смо били принуђени да тражимо неко светло на крају тунела. Неки су успели, а неки нису. Они који јесу, а говорим о много људи који су направили каријере у свету, људи су који су брзо прецртали све што се дешавало јуче и фокусирали се на сутра. Питају ме како се осећам када се вратим у Србију или Босну. Супер се ја осећам, овде имам мирисе и звуке који ме подсећају на нека дивна времена одрастања, када нас је отац, као бивши београдски студент, доводио у Београд, али оно што ме растужи јесте што се овде више мисли о ономе што је било јуче, него о будућности. Тај раскорак је велики непријатељ напретка друштва и међуљудских односа... Ову књигу сам морао да избацим из себе. Прво и последње поглавље говоре о мом успеху, а остала приказују ситуацију која је изгледала толико безизлазно, да је било питање вреди ли било шта покушати. Покушавати, ићи напред, није ствар избора, то је једини избор. Друга варијанта је спирала која те вуче надоле, јер се сећаш „бољих времена”. То је у свету социолошки трик за завођење људи. У Америци неко може да добије изборе тако што подсећа на велике и славне дане њене прошлости, али прогресиван начин мишљења јесте ако указује на будућност.

Промена у животу Сашиног јунака дешава се када у возу за Праг среће младу Американку која му пружа визит карту и могућност запослења... Саша о томе прича:

– Тај судбински сусрет описан у књизи заиста се десио. Нисам се никада бавио рекламом и нисам ни сањао да будем неки рекламни тип. Док сам одрастао хтео сам да будем у бенду, да будем на екрану, а када сам у Прагу отишао на тај први разговор у представништво „Мекен Ериксона” питали су ме зашто тражим посао у рекламној агенцији. Рекао сам истину, тог јануара 1993. године, да ми треба новац да пошаљем родитељима пакет са храном, због тога што конвој Црвеног крста из Прага креће за Сарајево. Био сам спреман да радим било шта, само да зарадим. Послодавац ми је затим показао моју канцеларију и те вечери рекао сам себи: „Свега што се у твом животу десило пре овога сећаћеш се у црно-белој техници, а ово што долази биће у колору.”

О „малом човеку” и великој политици размишља овако:

– Мислим да је читав свет у кризи, да оскудева у организационом принципу који би људе ујединио и повео их напред. Ни комунизам, ни капитализам, ни религија, нису испунили обећано, тако да нам фали прелепа идеја око које би свет могао да се окупи. Велики лидери прошлости говорили су да треба бити промена која се жели видети у свету, да није питање шта ће држава урадити за човека, већ шта ће он урадити за државу... Када смо ми последњи пут чули тако моћне реченице које ће бити веће од свих баналности око нас? Што је мања земља, то живо блато је дубље и брже се тоне. Наши људи нису лошији од осталих, али када лидери немају на уму будућност целе нације, они лако заводе сиромашне. Могао сам да радим било где, међутим, био бих Босанац у Лондону, а у Њујорку сви имају исту стартну позицију. Тамо се гледа шта знаш или не знаш да радиш. Људи имају паметнија посла од пропаганде...