Ići napred jedini je izbor

Svi smo deo grandiozne muzike sveta, neko ima sreće da u velikoj simfoniji bude solista, prva violina, a neko četvrta; neko će komponovati moćna dela, a neko će biti srećan samo da svira po tuđim notama... Ipak, kod nas na Balkanu svakih pedeset godina neko drugi diriguje, dok Nemci ili Englezi svoj repertoar imaju vekovima...

O ovim stvarima na tragikomičan način pripoveda Saša Savić u svom prvom romanu „Četvrta violina”, u izdanju „Lagune”, romanu koji po svemu liči na iskusni deseti po redu, a već niže uspehe u BiH i Hrvatskoj.

Saša Savić (Tuzla, 1967) živeo je u Sarajevu i bio osnivač tamošnjeg Omladinskog programa Radio Sarajeva, rat u Bosni zatekao ga je u Sloveniji, odakle je otišao u Prag. Poslednjih 25 godina živi u Njujorku, gde je bio na čelu najvećih marketinških agencija, bio je dva puta menadžer godine u reklamnoj industriji SAD, a trenutno je generalni direktor na globalnom nivou za kompaniju „Juniverzal Meken”. Saša je ovih dana boravio u Beogradu i sreo se sa svojim čitaocima.

Njegova nesvakidašnja priča govori upravo o teškom životu glavnog junaka u Pragu, o svakodnevnom snalaženju u koje iznenada uleće njegov rođak Boban, koji ima ideju o sjajnoj zaradi na javorovom drvetu od kog se prave violine. Nekada se najbolji javor nalazio u Bosni, a likovi ovog romana slušajući o strahotama rata kreću u postčaušeskuovsku Rumuniju u potrazi za javorom. Na početku priče svetski uspešni poslovni čovek jednu kvalitetnu violinu kupuje svojoj kćerki, a na kraju sluša njen koncert negde u svetu. Između toga je čudo od života.

– Knjiga je zasnovana na sedam, osam, meseci mog života, kada je počeo rat u BiH i kada sam se našao u Češkoj. Kada sam počeo da pišem, više je odražavala moje autentično iskustvo, a kada je dobila svoj konačni oblik, predstavljala je kombinaciju realnosti i fikcije. Sebi sam davao slobodu da nešto dodam, prepravim ili oduzmem od stvarnih događaja. To naročito važi za jedan od glavnih likova, mog rođaka Bobana, koji u knjizi predstavlja mozaik balkanskog gazde, samouverenog dobričine, koji nije previše nežan, koji je nekada nabusit i ljut, a odmah zatim neko ko bi se grlio i ljubio. On nikada ne bi odustao od onoga što je zamislio, tako da ima malo i od mog karaktera i od prirode ljudi koje sam sretao tokom odrastanja u različitim delovima Jugoslavije – kaže Saša Savić, objašnjavajući motiv javorovog drveta kao pokretača radnje i to da su Bosanci imali najbolje javorovo drvo za muzičke instrumente. To niko nije znao. Stradivari, Gvarneri i Amati pravili su instrumente od bosanskog javora pre više vekova...

– Jedan od razloga što sam uopšte počeo da pišem jeste i to što se čitava moja generacija našla u sličnoj situaciji. Naši životi su prevrnuti naopačke i svi smo bili prinuđeni da tražimo neko svetlo na kraju tunela. Neki su uspeli, a neki nisu. Oni koji jesu, a govorim o mnogo ljudi koji su napravili karijere u svetu, ljudi su koji su brzo precrtali sve što se dešavalo juče i fokusirali se na sutra. Pitaju me kako se osećam kada se vratim u Srbiju ili Bosnu. Super se ja osećam, ovde imam mirise i zvuke koji me podsećaju na neka divna vremena odrastanja, kada nas je otac, kao bivši beogradski student, dovodio u Beograd, ali ono što me rastuži jeste što se ovde više misli o onome što je bilo juče, nego o budućnosti. Taj raskorak je veliki neprijatelj napretka društva i međuljudskih odnosa... Ovu knjigu sam morao da izbacim iz sebe. Prvo i poslednje poglavlje govore o mom uspehu, a ostala prikazuju situaciju koja je izgledala toliko bezizlazno, da je bilo pitanje vredi li bilo šta pokušati. Pokušavati, ići napred, nije stvar izbora, to je jedini izbor. Druga varijanta je spirala koja te vuče nadole, jer se sećaš „boljih vremena”. To je u svetu sociološki trik za zavođenje ljudi. U Americi neko može da dobije izbore tako što podseća na velike i slavne dane njene prošlosti, ali progresivan način mišljenja jeste ako ukazuje na budućnost.

Promena u životu Sašinog junaka dešava se kada u vozu za Prag sreće mladu Amerikanku koja mu pruža vizit kartu i mogućnost zaposlenja... Saša o tome priča:

– Taj sudbinski susret opisan u knjizi zaista se desio. Nisam se nikada bavio reklamom i nisam ni sanjao da budem neki reklamni tip. Dok sam odrastao hteo sam da budem u bendu, da budem na ekranu, a kada sam u Pragu otišao na taj prvi razgovor u predstavništvo „Meken Eriksona” pitali su me zašto tražim posao u reklamnoj agenciji. Rekao sam istinu, tog januara 1993. godine, da mi treba novac da pošaljem roditeljima paket sa hranom, zbog toga što konvoj Crvenog krsta iz Praga kreće za Sarajevo. Bio sam spreman da radim bilo šta, samo da zaradim. Poslodavac mi je zatim pokazao moju kancelariju i te večeri rekao sam sebi: „Svega što se u tvom životu desilo pre ovoga sećaćeš se u crno-beloj tehnici, a ovo što dolazi biće u koloru.”

O „malom čoveku” i velikoj politici razmišlja ovako:

– Mislim da je čitav svet u krizi, da oskudeva u organizacionom principu koji bi ljude ujedinio i poveo ih napred. Ni komunizam, ni kapitalizam, ni religija, nisu ispunili obećano, tako da nam fali prelepa ideja oko koje bi svet mogao da se okupi. Veliki lideri prošlosti govorili su da treba biti promena koja se želi videti u svetu, da nije pitanje šta će država uraditi za čoveka, već šta će on uraditi za državu... Kada smo mi poslednji put čuli tako moćne rečenice koje će biti veće od svih banalnosti oko nas? Što je manja zemlja, to živo blato je dublje i brže se tone. Naši ljudi nisu lošiji od ostalih, ali kada lideri nemaju na umu budućnost cele nacije, oni lako zavode siromašne. Mogao sam da radim bilo gde, međutim, bio bih Bosanac u Londonu, a u Njujorku svi imaju istu startnu poziciju. Tamo se gleda šta znaš ili ne znaš da radiš. Ljudi imaju pametnija posla od propagande...