Сви смо ми господине робови Алаха

Арапско сунце увелико је зашло, Ал Рафа дистрикт тоне у још једну учмалу ноћ. Ваздух је загушљив, ноћно доба бескрајно досадно јер пролази у ишчекивању још једног новог-старог врелог дана који ће се обрушити на Дубаи.

Једино задовољство, онако истински било ми је кад бих након завршеног посла отишао до оближњег киоска где се служи арапска и персијска кухиња, налик на брзу храну, да поједем кебаб.

Један момак који ради у том објекту а кога малтене сваку ноћ гледам у једној те истој униформи, вечито умазаној разним сосевима и преливима, одавао је утисак доброчинства.

Здепаст, округлих образа и румен ко јабука, преплануо од арапског сунца сваку ноћ ме срдачно поздрави, послужи и отпоздрави, иако никада са њим нисам разменио ниједну једину реч, изузев добро вече и довиђења.

Једне вечери није било гужве и унутар објекта у неком тренутку нашли смо се сами, он и ја. Било ми је непријатно, човек седи на метар од мене док ја једем а он гледа у мом правцу, као да ми броји залогаје.

„Извините на сметњи, да ли је ово арапски ресторан,” тек нешто изговорих, да прекинем непријатност.

– Не морате да се извињавате господине, осмехну се момак који се представи именом Махмуд.

– Драго ми је, ја сам Борислав. Из Србије долазим.

– Разумем. Иначе, ово није арапски ресторан, већ персијски мада имамо у нашој кухињи и нека арапска јела.

– Јасно ми је, одговорих кратко.

– Да ли сте дуго година у Дубаију, упита ме знатижељно.

– Годину дана. А ви?

– Их, па ви сте нови у овом граду. Ја сам овде од своје пете године. Отац ме је учио овом послу од малих ногу, па сам, хвала драгом Алаху коначно успео да отворим свој ресторан.

– Колико имате година? Ред је овог пута био на мене да упитам са знатижељом 33 напунио овог месеца. А ви?

– Исто толико. Имате 33 године и већ поседујете свој ресторан а рецимо ја немам ништа у свом власништву. Свака вам част на труду и успеху.

– Не говорите тако господине. Све је у рукама Алаха. Он је мени дао ресторан, вама ће дати нешто друго. Никог Алах не остави самог и свако добије оно што заслужује.

– А иначе, одакле долазите?

Покушавам да причу преокренем у другом смеру, јер сам намирисао тему у којој се веома слабо сналазим.

– Из Ирана.

– Лепо. О Ирану сам чуо доста лепих речи још од малих ногу. Увек се некако представљао Иран као земља пријатељски настројена ка мојој земљи.

– Заиста, изненађујуће ме упита Махмуд, као да је очекивао другачији коментар.

– Да јесте. А и наше земље су пријатељски усмерене једна ка другој.

Махмуд на кратко застаде, скупи обрве и почеша се по бради. Обрати ми се овог пута срдачно али тоном који није наговештавао благонаклоност.

– Извините, какве односе има ваша држава са Израелом?

– Сувише сам слаб политички аналитичар, још слабији историчар да бих о томе могао нешто опширно да вам причам. Једино што знам то је да имамо успостављене дипломатске односе, вероватно и отворене амбасаде, уколико не грешим. Зашто ме то питате?

Округло лице са руменим образима наједном постаде бледо. Фаца се изобличила, крв је пребледела у њему.

Како онда можете да говорите о добрим односима између ваше земље и Исламске Републике Иран? Да ли сте ви свесни шта су они урадили нама? Сумњам да сте толико неинформисани, да не кажем необразовани? Да ли ви знате шта је Израел уопште?

– Извините, нисам знао да сте Палестинац…

– Не, ја нисам Палестинац, ја сам Персијанац!

– Али зашто онда овако реагујете? За мене је Израел као и свака друга земља на овом свету. Учен сам да волим своју земљу а да остале нације и државе поштујем.

Нетремице ме је гледао, урокљивим погледом једва се суздржавајући да не експлодира.

– Ви господине не знате пре свега шта је ислам, и не знате да смо сви ми робови Алаха. Као такви, осуђени смо самим рођењем на овом злом свету да будемо покорни Алаху, уз обавезу да се са својом браћом множимо и развијамо у добре људе. Палестинци су наша напаћена браћа која су се на овом неправедном свету јако намучила од стране Израелаца, и наша дужност је да муслиманској браћи будемо од помоћи, и свако ко не осуди односно не казни нашег непријатеља не може бити наш пријатељ.”

– Ја нисам овде да судим нити кажњавам било кога. Ја само желим да имам коректан однос са свима. И нас је бомбардовао НАТО пакт, па ниједна православна земља није прекинула односе са Америком због тога што су нас Американци бомбардовали.

Махмуд се нарогуши:

– То је ваш проблем господине, не мој! Ја вам само говорим како муслимани морају да поступају према пријатељима а како према непријатељима, а ви из тога извуците закључак какав год желите!

Разговор је био завршен. Махмуд се вратио за шанк, ја остао замишљен.

Осетио сам се недобродошло, убеђен да сам у очима посматрача био окарактерисан као неко ко подржава Израел и са којим се прекида свака комуникација.

Ни кебаб нисам довршио до краја, уљудно сам се захвалио и изашао напоље, не размишљајући у том тренутку да ће ми то бити последњи оброк који сам појео у тој радњи.

Борислав Болеро Јанковић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика