Повратак „челичне лејди” СПС-а

„Не улазим у политику”, „Немам политичких амбиција”, изјаве су којима је Горица Гајевић, новоименовани јавни правобранилац у Рашкој, а деведесетих година врло високи функционер СПС-а, покушала да демантује учестале написе о њеном повратку на политичку сцену. Да би била убедљивија, објашњава да функција правобраниоца „не познаје политику нити са њом има везе”.

На страну то да ли је ова њена оцена потпуно тачна, као и то да ли су рашки социјалисти кандидовали Гајевићеву за ово место само зато што је „добар адвокат и правник”, чињеница јесте да се Гајевићева, коју неки данас описују као „челичну лејди СПС-а”, вратила на јавну сцену, после осам година.

У политику је закорачила почетком деведесетих година, прво, у Рашкој, затим је бирана за посланика у Већу грађана СРЈ, после чега је уследило и чланство у ГО СПС-а. И вртоглави успон на партијској лествици: од октобра 1995. године, била је председник посланичког клуба своје партије у Скупштини Србије, од 1996. генерални секретар СПС-а, а две године касније и потпредседник Већа република Савезне скупштине. Међу партијским колегама била је позната и као особа са пуно функција, јер је, између осталог, била председница УО Клиничког центра Србије и помоћница директора „Србијашума”.

Гајевићева је, 1996. године, говорила да је веома поносна што је ушла у партију у време њеног оснивања. „Све што мислим о животу садржано је у програму моје партије”, истицала је она.

Средином октобра 2000. године обелодањено је, међутим, да се повлачи са дужности, пошто је у СПС-у преовладало мишљење да је неприхватљиво да једна породица води две партије (мислило се на СПС и ЈУЛ) „преко партијских дуалиста, попут Горице Гајевић”. И као бивши генсек, веровала је у СПС и, крајем 2000. уверавала јавност да је „без обзира на ударе које је претрпела, СПС изузетно снажна”.

Пре неколико дана, у локалној скупштини није било гласа против њеног избора за правобраниоца. Ту чињеницу протумачила је као доказ да њени суграђани „добро знају шта је истина, а шта лаж”.

А, слична дилема се у неколико наврата раније већ надвијала над њеним именом. Последњи пут у јануару ове године, када су се, после њеног присуствовања промоцији тадашњег председничког кандидата СПС Милутина Мркоњића, чули гласови о њеном повратку у политику. Она је то тада негирала, као и сада.

Иако се после октобарских промена 2000. заиста повукла из политичког живота, ипак је о њој наредне године пуно писано, поводом спора у вези са изградњом апартмана на Копаонику, када јој је, као заслужном грађанину, општина Рашка бесправно доделила плац националног парка, од 4,3 ара. Поводом неких тврдњи да је, на име плаца, који је уступила трећем лицу, ипак добила 184 квадрата стамбене површине, огласила се у јулу те године, наводећи да није власник „ни хотела, ни куће на Копаонику”, као и да више није „ни носилац права коришћења ни на једном метру земљишта на тој планини”, те да једино има стан. Нешто раније, те године, поручивала је и да није од „Југопетрола” добила на поклон стан у Соколској 3 у Београду, већ да је до тог стана дошла „разменом квадрат за квадрат ”.