Љуба Ненадовић и „Смрт Смаил-аге Ченгића”

Надовезујући се на дискусије о делу „Смрт Смаил-аге Ченгића”, подсећам на Љубомира Ненадовића, који је у својим „Писмима из Италије” оставио драгоцене податке о Његошу као писцу и као човеку. У писму број шест из Напуља Ненадовић пише о разговору с Његошем, који му говори: „Жао ми је кад тако радо читате моје стихове, што немам овде пјесму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи: ’дај ми, дај ми’. И ја му их дадох, а пријепис ми није остао”.

На Ненадовићево питање да ли поема о Смаил-аги Ченгићу личи на „Горски вијенац” или „Шћепана Малог”, Његош одговара: „Није у драмској форми и није тако велико, али знам да би ти се допало!” У то време копирање текстова није постојало, па је већина књижевних дела, пре штампања, представљала руком писане уникате, због чега је изгубљено дело тешко надокнађивано. Из Ненадовићевих „Писама” види се да је име непоштеног позајмљивача остало непознато. Друго Мажуранићево дело је допуна завршних глава Гундулићевог „Османа”.

Остаје нејасно како је могуће да један песник напише своје прво и једино оригинално дело, а да оно буде поетски савршено. Велики песници писали су десетине, па и стотине песама, да би се тек понека од њих могла сматрати ремек-делом. За Мажуранића, као хрватског бана, у „Википедији” пише да је владао „на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је издајицом”.

Како разумети да лик с таквим националним погледима своје стихове не посвети хрватској тематици, већ с љубављу и саосећањем пише о страдању Црногораца, тада недвосмислено сматраних Србима? А лингвистичке анализе и поређења Његошевих и Мажуранићевих дела спадају у делокруг одговарајућих стручњака.

Драган Станковић,
Београд