Деда, отац и син три различита света

Ужице – Још један ужитак за публику, након претходних такође успелих представа на 28. југословенском позоришном фестивалу у Ужицу, приредило је београдско Народно позориште комадом „Очеви и оци”. По роману Слободана Селенића, у драматизацији Кате Ђармати, режији Вељка Мићуновића, показала се најближом слогану овогодишњег фестивала „Шта мислиш о свом оцу” и веома допала гледалишту које јој је, након салви аплауза, гласањем доделило просечну оцену 4,63.

Та позната Селенићева приповест о Србији прве половине 20. Века, отворена је у овом комаду новим читањем и савременим оквиром: одласком младог Београђанина у бели свет где се сусреће са изазовима несналажења, предрасуда, хомосексуализма и слични, описом прилика код нас где „полуписмени зидају палате, а интелектуалци од плата једва преживљавају”... Али драмска прича, када се тај младић оженио Енглескињом и с њом вратио у Београд па добио сина, наједном упловљава у предратну и ратну прошлост окончану трагичним крајем, какву је Селенић описао с почетка осамдесетих.

Ту су три генерације породице Медаковић, три различита света: деда монархиста, отац демократа, син комуниста. Политичка подељеност најближих која Србе као усуд од давнина прати. Све то зналaчки упаковано у пријемчиву позоришну причу.

Ова поставка, чуло се за округлим столом након извођења, друкчија је од ранијих: са изванредном драматизацијом, уз посматрање романа „Очеви и оци” кроз нови театарски приступ, отварањем нових димензија тог дела.

– У комаду сам од ове дивне драматизације, која ме је, просто, ослободила, успео да видим све друге слојеве: феноменалне глумце вођене вештом руком редитеља, вишезначну сценографију, драматургију сценског простора... Представу је ужичка публика заволела на прво гледање. Мој закључак, после гледања неколико представа београдског Народног позоришта и низа других код нас, јесте да је оно по свом репертоару тренутно најсавременије позориште у Србији. Што некад није било, као класичан театар раније се бранило од сваког утицаја нечег што је другачије читање или некакав прогрес – образложио је селектор фестивала Зоран Стаматовић.

Редитељ Вељко Мићуновић казао је да се у почетној идеји свакако пошло од Селенића, од потребе да се прича о нашем наслеђу, од те наше балканске, српске вечне транзиционе располућености. Посматране кроз нуклеус породице.

– Једна од првих водиља од мене за Кату била је што сам хтео да те три генерације сведоче у истом тренутку, буду присутне све време. Не да бисмо их ми кажњавали, већ да ту суделујемо, заједно с њима то сецирамо. Овом интервенцијом отворио се већи део представе „Очеви и оци”. Јер су у питању три идеологије (монархиста, демократа, комуниста), та симбиоза која нас и данас чини што јесмо, што остављамо синовима и кћерима. Мислим да је то направило ново учитавање, ствар учинило живљом и савременијом, а опет не дневно актуелном – рекао је Мићуновић.

На ужичком фестивалу синоћ је одиграна представа „Неспоразум” Црногорског народног позоришта, а тачку на борбу за „Ардалионе” вечерас ставља Атеље 212 комадом „Отац”. Потом се жири изјашњава о награђеним.