Ратови за тржишта

Пред Први светски рат САД су биле дужник, а након завршетка рата биле су највећи кредитор. После Другог светског рата, након Бретон Вудса располагале су са две моћне полуге утицаја – реалном производњом преко 50 одсто у свету и контролoм над емисијом светске валуте, долара. Доларске трансакције чиниле су око 80 одсто светског финансијског сектора, што је чинило за САД профит око два одсто светског бруто производа. Лака зарада преко финансијских трансакција претерано је у САД укључила штампарију долара, а занемарила домаћу индустријску производњу робе широке потрошње.

Индустријски потенцијал САД за цивилне производе практично је уништен увозом робе из Кине, која преузима и финансијске токове на светском нивоу. На промену глобалних економских трендова указао је након избора председник Доналд Трамп. Тај проблем је покушао да реши оживљавањем стварне индустријске производње и проширивањем тржишта. Оснажена Русија појављује се као реална сила и тиме сузбија војну моћ САД у Сирији, Либији и Украјини. САД не могу више да штите долар само војном силом, па је удео долара у светском промету сада на око 40 одсто, с тенденцијом даљег пада.

Монетаристи и председник Бајден приступили су решавању нагомиланих проблема радикалним методама. Прекинули су везу између јефтине руске енергије и моћне индустрије ЕУ. Поскупљењем енергије елиминисали су европску индустријску конкуренцију и створили услове за сељење производних капацитета из Европе у САД, нудећи им јефтине кредите и друге финансијске повластице. Рат у Украјини у режији САД додатно је угушио европску индустрију, али се због трајања финансијски исцрпљују, како ЕУ, тако и САД. Блискоисточна криза показала је да, сем новца, САД и ЕУ немају ратних материјалних добара да би се тај рат успешно окончао ојачањем стратешког утицаја на енергенте Блиског истока. Изазов у Африци, након серије пучева, САД и ЕУ нису прихватиле, иако су остале без уранијума, као енергетског горива, којим Русија снабдева 50 одсто светског тржишта. Кад крене реална производња у САД, поставља се проблем пласирања произведене робе. Постоји релативно деиндустријализована ЕУ с осиромашеним тржиштем, као и Африка с малом куповном моћи. Ту је и велико тржиште у југоисточној Азији, где живе милијарде купаца с реално растућом потражњом. Али тамо се налази моћна Кина, која покрива и то најперспективније светско тржиште.

Остаје да видимо да ли ће покренути локални ратови и бројне жртве резултирати погодностима за англосаксонце и финансијску елиту, као и претходна два светска рата.

Митар Радоњић,
Нови Сад