Далеко је ћирилица

Пре нешто више од две године, заједничким стручним снагама, у Републици Србији и Републици Српској припремљен је, а затим у скупштинама усвојен Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању српског писма. Његови предлагачи и народни посланици који су га изгласали с правом су закључили да је неопходно предузимање одлучних мера за очување ових српских националних одлика.

Сувише је кратко време да би се промене набоље већ осетиле (овде мислим само на стање у Србији, не знам како је у Републици Српској). Ипак, чини ми се да је употреба српског писма у нашој земљи (о језику и да не говоримо, уз безбројне нове туђице, најчешће позајмљенице из енглеског језика), у још горем стању него што је било пре доношења овог закона. Као да га грађани нису ни приметили, већ настављају да се такмиче у томе ко ће пре престати да користи српско писмо или да измишља што рогобатније нове речи за „родну равноправност”, без које им нема живота.

Не знам шта предузимају надлежни који су написали и они који су донели поменути закон, али је свугде око нас очигледно да је ћирилице све мање и да је до остварења њихових замисли пут веома далек и тешко проходан.

Очекивало се, претпостављам, да ће овај закон допринети променама у корист српског писма, да ће се повећати број књига, часописа и новина штампаних ћирилицом, да ће бити мање телевизијских станица које користе латиницу, али се ништа од тога није десило, нити има наговештаја да ће се у постојећем стању било шта променити.

Да ли су се то писци закона о српском језику и писму можда задовољили већ самим тим што су га припремили и предали народним посланицима на усвајање, а затим је и једнима и другима понестало снаге да се одлучно посвете и његовој примени?

Војислав М. Станојчић,
Београд