Глобално отрежњење

РЕЦЕСИЈА ДОБИЈА ГЛОБАЛНЕ ДИМЕНЗИЈЕ: од потреса на Волстриту, секундарни удари не поштеђују готово никог. У неким другим временима, ширење финансијске кризе би, раније или касније, такође осетили и други, али у ери глобализације лептир чија су крила затрептала на Менхетну изазвао је инстант глобалну олују.

Обашка што то није био лептир и што је амерички берзански слом – та реч као да из дана у дан постаје све адекватнија – по димензијама много већи, а по системским узроцима знатно дубљи него што се то у први мах учинило. Данас, када је све међу собом повезано и међузависно, разложне су стрепње на свим меридијанима, упркос томе што су прилике, од државе до државе, сасвим различите. Неки су погођени директно и одмах, други ће то све осетити посредно и накнадно. Али ће осетити.

Упркос компликованим објашњењима и сложеним описима кризе, њен узрок је у суштини, једноставан. Америка је у последњих осам година Бушовог председниковања од светског кредитора постала највећи светски дужник. Своју потрошњу, од рата у Ираку до кућа својих грађана, финансирала је туђим, позајмљеним парама.

Реч је о фасцинантној своти од три хиљаде милијарди долара, колико су вољно, имајући поверења у америчке финансијске институције, у снагу њене привреде и разум њених лидера, политичких и пословних, инвестирале економије са спољнотрговинским вишковима, које су остварили понајвише у трговини са Америком. Кина, Јапан, блискоисточни произвођачи нафте, нису, у ствари, ни имали много избора него да одржавају механизам који им је и омогућио да постану то што јесу – рекордни извозници са такође рекордним девизним резервама.

Суштина је дакле о нечему што нама, као принцип, нажалост већ дуго није непознато: да се троши више него што се зарађује и живи на вишој нози него што завређује. У америчком случају, туђи новац је био подлога за бесмислено кредитирање и оних који нису имали ни прихода ни имовине, а све у очекивању да ће се они некако снаћи, а кредитор убрати кајмак високих профита. У то клупко су, такође, уплетени и сви иоле важнији финансијски играчи остатка света, од инвестиционих банака, до осигуравајућих друштава.

ЕПИЦЕНТАР КРИЗЕ ЈЕ НА ЗАПАДУ, први пут у модерним временима. Доскора, саплитале су се пренадуване економије Истока (помало се заборавља да је у суштини сличној кризи „мехур економије” током целих деведесетих грцао Јапан), да је пре тога кроз финансијски слом прошла Јужна Кореја. Са других географских ширина памти се распад финансијског система Аргентине, или пред крај прошлог века Русије...

То што се сада сламају кола главне економске и политичке силе света, текућој кризи даје много драматичније димензије и гарантује последице које ће бити дугорочније. Међународни монетарни фонд је пре неки дан изнео процену да ће укупни губитак бити 1,4 билиона (хиљада милијарди) долара, за колико ће бити умањено богатство милиона индивидуалних и институционалних берзанских инвеститора. У односу на бруто национални производ Америке (14 билиона долара), то можда не изгледа велико, али штете од успоравања глобалне економије, које су неминовне, осећаће се дуго. Све невоље ће при томе, да употребимо стару метафору из литературе, личити једна на другу, али свака ће бити болна на свој начин.

Објашњење да су успони и падови „системски” део капитализма знамо из уџбеника: од оне Велике кризе са почетка тридесетих прошлог века, било је још сијасет мањих, после којих су почињали нови кругови успона, али ова, која се све чешће упоређује баш са оном Великом, другачија је и због тога што је све више индикатора да је катализатор суштинских промена у глобалном поретку.

ОЛУПИНА ФИНАНСИЈСКОГ СИСТЕМА је огледало у којем се види мењање геополитичке равнотеже, дијагноза је једног од коментатора лондонског „Фајненшел тајмса”. У тим променама, по свему судећи, највећи губитник ће бити Америка. Њена финансијска штета ће међутим бити у сенци оне друге, геополитичке.

То што сви трпе зато што је ова „зараза” кренула из Америке у великој мери ће потамнети сјај њеног модела капитализма у којем је тржиште и само тржиште она свемогућа рука која ствари уређује на добробит свих. Подсетимо се, то се размахнуло почетком осамдесетих када на сцену ступа идеологија „реганомије” и кад се држава протерује и из области где је можда била и неопходна. Са друге стране Атлантика, тај рецепт је инкарниран као „тачеризам”.

У оба случаја био је делотворан – неко време. Али кад су се околности промениле, није се променило и основно полазиште у којем је дерегулација „закон”, што би рекли тинејџери. Али када се пре неки дан све заљуљало, запретивши да много тога „колатерално” успут уништи, прискочила је држава, спасавајући своје финансијске џинове који су били исувише велики да би се дозволило да престану да постоје, мада би било исправније да је раније постављено питање нису ли заправо исувише велики да би као такви постојали.

Пошто нема краја историје, ово је по свему судећи само почетак краја једне идеологије и почетак стварања новог поретка у којем Америка неће бити једини центар, нити њена мантра „политичка демократија плус слободно тржиште” једини рецепт. Како оно беше функционише Кина?

Ништа истина, још није завршено, можда још није прекасно да се рецесиони стрмоглав на неки начин заустави. Али развијене економије неће моћи да наставе по старом. Мораће више да штеде и, сходно томе, мање да троше. Азијски извозни хегемони мораће да потраже нова тржишта. Све у свему, неизбежно је глобално отрежњење.