Скулптуре које чувају време

Ваљево – Промоција књиге Милоша Јевтића „Чувари времена” – Разговори са Војином Бакићем, из едиције „Одговори”, имала је за Ваљевце вишеструки значај и симболику. Прво, аутор Милош Јевтић, новинар и публициста, јесте Ваљевац. Друго, његов саговорник, чувени вајар Војин Бакић аутор је споменика борцима револуције у лику народног хероја Стјепана Стеве Филиповића, који већ више од пола века са ваљевског брда Видрак представља својеврсни симбол вароши на Колубари. Треће, промоција је организована у Модерној галерији Ваљево, храму савремене уметности...

– Сви озбиљни уметници са којима сам разговарао рекли су ми да Војин Бакић спада у ред значајних југословенских вајара – присетио се Милош Јевтић давне идеје за разговор са уметником којег је упознао још 1960, а осамдесетих година прошлог века, на наговор архитекте Богдана Богдановића, предложио Бакићу да му буде саговорник, што је и реализовано у Загребу.

– Његови споменици спадају у антологију споменичке скулптуре Европе... Ова књига чува спомен на једно време. Зове се „Чувари времена”, а у ствари Бакићеве скулптуре чувају време – истакао је Јевтић у разговору са новинарима пред промоцију књиге. И додао да је Војин Бакић баш био везан за Ваљево, да је у разговору пренетом у књизи много говорио о споменику у Ваљеву, да је материјал којим је радио споменик на Видраку користио први пут у каријери...

Професор др Јерко Јеша Денегри, ликовни критичар, аутор предговора за књигу Милоша Јевтића, наводи да је Војин Бакић био врло велика фигура у тадашњој југословенској скулптури и укупној уметности. Бакић је велика тема за историју уметности друге половине 20. века у Југославији тог времена, истовремено и уметник са значајном међународном репутацијом, бројним изложбама и књигама послератне светске скулптуре у којима је заступљен, истиче Денегри. Оно што историју уметности може да занима су стилске промене кроз које је Бакић прошао од раних поратних до својих последњих година, када је укључен у међународни покрет „Нове тенденције”, додаје професор. Указује да је имао дилему да ли је Војин Бакић остао вајар или је био истраживач када је пришао „Новим тенденцијама”, пошто су у том покрету уметника сматрали истраживачем, односно постојала је веза науке и уметности...

– Моја теза, а мислим да је и Бакић сам себе тако посматрао, јесте да је он у тим променама у којима се нашао у последњем периоду свога рада себе и даље сматрао уметником, вајаром, односно скулптором, а не истраживачем који би морао да се придржава неких научних постулата. Мислим да је у томе његова величина, остао је на неки начин врло комплексан, детаљан, сензибилан... Ту су те његове светлосне форме у том последњем периоду које је обрађивао мануелно, док је већина уметника те оријентације имала сараднике и машинске поступке. Он се није томе приклонио јер је имао велико скулпторско знање које је баштинио од свог раног почетка, као ђак Франа Кршинића, после на постдипломским студијама Ивана Мештровића – оцењује Денегри.

Овај критичар у Бакићевом опусу издваја два велика сегмента – галеријски или изложбени и споменике. Међу њима је, наглашава, ваљевски споменик борцима револуције један од маркантних.

– Бавити се Војином Бакићем није само једна дисциплина, ту су и скулптура и друштвени односи у којима се он формира и делује... Јевтићева књига је драгоцена за упознавање Бакићевог укупног људског лика, не само уметничког – закључује Јерко Денегри.

Ваљевци

Сетио се Милош Јевтић анегдоте са изложбе одржане у Загребу поводом дана ослобођења тог града. Пошто су се одраније познавали, Јевтић се ту врло срдачно поздравио са Војином Бакићем, изљубили су се. На питање једног знатижељника откуд таква срдачност Бакић је одговорио:

– Па, ми смо Ваљевци!

– Како си ти Ваљевац кад си из Бјеловара? – уследило је питање.

– Ја сам Ваљевац, мој споменик је у Ваљеву!

Средња генерација

Рођен 1915. године у Бјеловару, Војин Бакић припада средњој генерацији уметника са ових простора, оних који су рођени почетком Првог светског рата или непосредно пре њега, који су, дозревајући у немирном интермецу између два рата, стваралачки букнули пуном снагом у годинама после Другог светског рата, навела је на почетку промоције Марија Ђурић, историчарка уметности, директорка Модерне галерије Ваљево. Бакић је преминуо крајем 1992. године, не доживевши ретроспективу свог стваралаштва, као ни рушење својих дела широм Хрватске, додала је она.