Вашар у Мелбурну – говори се српски а цене су усмене

Саво је променио бизнис - сада уместо касета продаје кокице. А моја знатижељна унука појури на његову тезгу чим смо стигли у манастир.

Зет има проблем,  овде се говоре само српски, а цене, по нашем српском обичају су „усмене”.

- Три долара, каже се исто

и на енглеском и на српском, умешах се.

- А велика кеса кокица је седам долара, што је мало другачије од енглеског „севен", поможе супруга.

- Обе речи су из Санскрита, смерно се уздигох изнад ситуације избегавајући наставак разговора на ту осетљиву тему.

Добили су кокице а Саво је добио прве купце. На жалост све се завршило гласним Савиним негодовањем да „моја унука не зна српски".

Морао сам да ге ућуткам подсећањем да је његова снаја Кинескиња, мада се он бранио да причају на српском.

- Па наравно, кад ти не знаш енглески, успео сам да му то не кажем.

Обојица, прекаљени трговци, сложили смо се да деца нису крива, пошто смо их ми довели, као и да „за болест звану језик нема доброг лека".

Трећа генерација вероватно неће знати да каже ни добар дан, колико зна моја унука.

Али нешто друго је много важније - унука је дошла у манастир за Светог Саву, запалила свећу, видела све оне народне ношње, све што доприноси очувања српске културе, у нади да ће временом сазнати још више о свом наслеђу.

Унука је остатак дана скакутала уз нашу тезгу са књигама све док је сунце није оборило. Новац нема језик, а бројеви су много лакше разумеју од речи.

Деци је нудила сликовнице Пинокија и Успаване лепотице, једине које се штампају на српском језику. Нема ту ни „Баш- Челика” нити „Виле Равиојле”, ваљда су издавачи школовани на оној реченици „Пролетери свих земаља уједините се".

Зет је два пута стајао у реду за ћевапе. Пио је и нашу црну кафу, ону што је зовемо "турска", пошто смо потрошили кафу из термостата, а енглеског чаја нема у нашем манастиру, „of coourese".

Народ није марио за врућину, па се коло вило све то пет послеподне.

Прошле године смо завршили мало раније јер је "на програму био Ђоковић". Ове године... Болни пораз не смем ни да поменем, толико је нама у Аустралији Ноле важан.

Међутим, мајице са ликом Нолета су и даље биле траженије од Чича Дражиних. Тај тренд у Аустралији траје још од 2008. године када нас је Ноле извукао из санкција и поново увео у свет.

Џорџ Ђоле Петровић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика