Визуелно и хуманистички колосално дело

Дубравка Лакић

Италијански редитељ Матео Гароне – којег наша публика познаје, памти и воли још од његових најранијих филмова: „Прва љубав”, „Римско лето”, „Гости”, „Средња земља”, преко „Гоморе”, „Догмена”, „Ријалитија” и „Пинокија” – пред биоскопску публику доноси сада визуелно и хуманистички колосално филмско дело. Шокантан филм „Ја капетан” („Io capitano”) на тему мигрантских снова о Европи и њихових судбина током покушаја да је се дочепају, представљен је на начин који до сада нисмо виђали на великом платну нити у телевизијским репортажама.

 Гаронеов филм описује одисеју два млада сенегалска дечака Сејдуа и Мусе који крећу из Дакара ка Европи с надом да ће и за себе и за своје многољудне породице изградити тамо бољи живот од оног који имају у свом дакарском сламу. Редитељ у фокус камере у највећем делу ставља шеснаестогодишњег Сејдуа, у аутентичном и моћном тумачењу натуршчика Сејдуа Саре који је на последњем Венецијанском фестивалу освојио награду „Марчело Манстројани” за најбољег глумачког дебитанта. То вижљасто, паметно, добро и марљиво дете – талентовано за реп музику коју компонује, изводи, снима телефоном, поставља на друштвене мреже и дечје наивно сања тај свој „европски сан” – у једном тренутку дуге, сурове и трагичне имигрантске одисеје доћи ће у ситуацију да чак, без икаквог претходног искуства, управља бродом натрпаним афричким избеглицама од Триполија до Сицилије, а да није изгубио ниједан људски живот. Реч је о истинитом догађају, познатом италијанској јавности, који је Гароне (заједно са косценаристима Чекеринијем, Гаудиозом и Таљаферијем) сценаристички обрадио и преточио у свој филм.

 Оно што је на ову тему светска јавност до сада знала, информишући се из медија, углавном се сводило и своди на имигрантско финале. На тренутке када се они даве у Медитерану или су близу европских обала или на тренутке њиховог искрцавања. Гароне иде много, много даље и дубље, износећи пред наше очи читав тај сложени, компликовани, опасни и трагични пут неизвесности, од саме његове почетне тачке па до доласка пред врата Европе, а у питању су на хиљаде километара и наутичких миља које треба савладати. И остати жив.

Отвара се тако пред очима гледалаца та имигрантска голгота која подразумева и равнодушну и бездушну експлоатацију од трговаца људима, окрутност и брутално злостављање од шверцера, чувара, корумпиране полиције, граничара и садиста који стравично муче, често до смрти оне који више немају новца да им плате. Посебно су упечатљиве фантастично снимљене сцене дугог, исцрпљујућег и смртоносног преласка преко Сахаре (изванредан рад директора фотографије Паола Карнере), кроз које Гароне шири фокус са Сејдуа и Мусе и на остале јунаке, међу којима је и много жена и деце. У овом делу филма најпотреснија је снолико поетски представљена сцена напуштања несрећне, умируће старије жене која своје сапутнике моли да помоћ јер не може даље. Кроз метафоричну слику Сејдуовог држања њене лебдеће душе за руке, Гароне заправо чини и мали омаж Емиру Кустурици и ликовима који су у његовим филмовима летели...

Експлоатација, смрт и ропство и неподношљива патња главне су окоснице имигрантске одисеје описане у Гаронеовом филму. Слике које често видимо су застрашујуће, нехумане, срцепарајуће. Али, током целог путовања, тај дечак Сејду не губи ни храброст ни људскост. Ово је и његово путовање до самосвести и прераног сазревања. Чак и када у последњем кадру филма узвикне „Ја сам капетан, ја сам капетан!”, а камера му уоквири узбуђено лице, у подсвести гледаоца пали се та црвена лампица спознаје да за тог момчића животна одисеја још није готова. Тек њега чека и европска „Сцила и Харибда”, са готово истим, страшним и нељудским, можда чак и горим искушењима. Маестрално.

Подсећања ради Матео Гароне је за филм „Ја капетан” у Венецији награђен „Сребрним лавом” за најбољу режију, уследиле су и освојене награде ЕФА и номинације за „Златни глобус” и „Оскара”. Ако сте га пропустили на Фесту, погледајте га сада у нашим биоскопима.