Нисам једини који прича сам са собом

Мирно јутро, јесен је закачила у тек који дан. Сенке су испред мене и препознајем своју. То је она са шеширом, мало погнута напред, не баш толико да изгледа као да ће пасти на нос, али нагнута је и има шансе да јој се то деси.

Окрећем се према сунцу. Окрећем леђа својој сенци. Кажем јој да се исправи. Да мало опусту рамена. И подигне то лево раме, да не гледа у ноге. Тако, браду горе, баш тако, кажем. Поприлично гласно, али нико не обраћа пажњу на мене. Нисам једини који прича сам са собом. Једино немам, као они, слушалице на ушима. Ни мобилни телефон у руци. И, кажем јој да закорачи одважније. Да убаци још енергије у корак -più mosso живље, брже, брже.

Мислим, могло би још енергичније,сигурније. И још, како то кажу giocoso (ђокозо) весело и раздрагано. Мислим да сада моја сенка одаје сасвим другу особу. Само да и ја дотерам у ред и ту другу особу.

Погледам у сунце. Тек изашло из воде језера. Са њега још цеди понека сребрнаста кап језерске воде. Чини ми се да ми је блинкало три пута. Баш онако као што и ја урадим када ауто испред мене заборави да сатима крене на зелено светло на семафору, на оној раскрсници на којој је до девет сати забрана скретања и лево и десно.

Пас у чекаоници

Жена са псом је на средини чекаонице. Показује медицинској сестри неке папире. Она зури у пса, папири је не интересују. Види јој се на лицу гримаса онаква какву обично праве медицинске сестре када нешто крене наопако. И сви у чекаоници су попримили гримасу какву имају медицинске сестре када нешто крене наопако. Псу овде није место, па чак и кад би жарко желео да и њему ураде анализу крви.

Жена има поприличну количину холестерола који није могао да се сакрије испод хаљине два броја веће. Чеше се по разним деловима хаљине збуњена развојем догађаја.

Ни пас није знао како да се понаша у овом случају. Очигледно није навикао да људи зуре у њега са таквом врстом минуса у позитивним емоцијама. Као да се управо покакио испред рецепције. Као да је неовлашћено упао на неки конгрес стоматолога.

Ипак, жена је заједно са псом ушла у бокс. Када су јој извадили крв, кренули су одмах ка излазу. Пас гледао у женино лице. Није обраћао пажњу на оне који су седели у чекаоници. На његовим леђима је појас на коме је писало: Psychiatric Assistance Dog.

Ујед пса

Ујео ме је пас. Домаћи, са педигреом. Веома мали пас, али је са завидном акробатском вештином успео да дохвати онај део испод колена и угризе ме. Не знам који су му били мотиви. А пси, иначе, немају обичај да правдају своје поступке.

Држао сам се веома уљудно. Чак му нисам узвратио истом мером. Не зато што нисам имао искуства са уједима, већ се такво понашање не очекује од особе која се представља као неко ко се разликује од пасјег рода. Мислим да бих га тиме дотукао. То би утицало би на његов ментали развој. Ипак је то пас у осетљивим годинама. За разлику од мене.

 Мој дека

Мој дека када дође из земље Скоро дванаест временских зона, поздрави нас са — рођени моји!

Дека није дека само због тога што је на једној грани породичног стабла тако записано. Дека је зато што ме је, док смо још живели у земљи Измишљених сањања, увек бранио од ноћних мора. И што је као Витез јутарњег сунца, сунчаним лептирићима засипао мој кревет.

Што је само за мене цртао лоптасте облаке на којима ме је котрљао низ тобоган улице Silver Birch у воду језера међу пенасте принцезе на врховима таласа. Онда би ме тамо правио невидљивом, сипајући на моју косу сок од наранџе, док ме је мама тражила по плажи.

И зато што је завршио Академију смешних авантура. И зато што увек погоди за колико ће се секунди упалити зелено светло на семафору, када ме вози 'плавим голфијем из 2005' у школу. Не кријем. Волела бих да будем као он.

А, ако баш и не могу да будем као дека, могла бих кад одрастем, да будем, рецимо — декан. На Академији слатких снова, на пример. Sound good, ех? Зар не?

И замало да заборавим, да је дека веома поносан што је Чувар царских ризница у граду Бајадере у Земљи слатких ствари, и грађанин земље Скоро дванаест временских зона.

Миодраг Топић - Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика