Отишао сам да се не вратим

Дуга и хладна зимска ноћ у малом селу под планином. Бјесни снежна олуја и подгријава осјећај топлине и сигурности родитељског дома. Петролејка „сија“ таман толико да се не сударамо по кући.

Отац прича, надуго и нашироко, о прошлости фамилије, мобама и слози са комшијама, другом рату… Наједном, као да се сјетио нечег важног и неодложног. Устао је, отишао у другу собу и из

кофера, који је увијек био под кључем, донио пожутјели исјечак из Политике који је дјед сачувао много година раније.

Била је то слика зграде уједињених нација у Њујорку, направљена на дан отварања. Вјероватно је грандиозност и неупоредивост са било чим другим што сам до тада видио у животу произвела прву жељу да видим то и слична мјеста у свијету.

Вријеме које је слиједило додавало је нове мотиве који су упућивали у „велики, далеки и непознати свијет”. Студије и малобројна путовања ван граница открила су непријатан осјећај инфериорности коју носимо у односу на Запад.

Неслагање са неким друштвеним нормама и културом коју сам сматрао једним од „криваца” за инфериоран осјећај, као и чињеница да рат није заобилазио ни једну од претходних генерацију на нашем поднебљу, створили су у мени одлуку, да зарад неких будућих генерација, најбоље би било „засијати сјеме у плоднију земљу”.

Нијесам отишао да зарадим за кола, стан, па да се вратим. Отишао сам да се не вратим. Био сам сигуран у мукотрпан пут који ме чека. Био сам спреман на жртву и сматрао је дужношћу.

Тако је и било.

Нова средина, нова култура, неблагонаклоно гледање на имигранта (рат је то учинио још неповољнијим), немање никог блиског за помоћ или савјет, недовољно познавање језика и без било какве прихватљиве квалификације за нову средину, били су главни проблеми.

Уздао сам се једино у своју издржљивост, радне навике и знање које сам понајвише стекао радећи са оцем. Највећа брига је била стећи право, опстати и остати. Врло често сам имао ноћне море да сам депортован и да ми нема повратка у Канаду.

Касније, када сам већ добио држављанство, понекад  бих се у сред дана упитао да ли сам ја то збиља у Канади или је то само сан. Након неког времена и то је нестало.

Тридесет двије године су пролетеле у сумаглици јаве и сна у журби, понекад и у грчу. Много пута не примећујући смјену дана и ноћи, јурећи мале циљеве, а све у циљу остварења главног.

Слобода и независност одлучивања су ми, уз здравље, биле и остале највеће вредности и животни циљ. Колико сам се примакао том немогућем циљу: радити шта хоћеш, како хоћеш, колико хоћеш и кад хоћеш, не знам. Сигурно не тако близу. Али радећи у том циљу учврстио сам другу вриједност - ослободити се свих безвредних, беспотребних, штетних егоистичних зеља.

Преживио сам једну озбиљну животну кризу, коју нијесам проузроковао нити сам био ни најмање одговоран, а понајмање крив за њу. Апсолутно је сигурно да је ово био „made in Canada” производ, а да сам остао у Србији скоро да не бих ни знао да овај феномен уопште постоји.

Сјеме је засијано и то на најбољи могући начин. Мањкавости у томе, а морало их је бити, могу се приписати незнању и немогућношћу. Никако одсуству љубави, жеље и напора.

Сјеме је израсло и стасало у  здраве, независне и потпуно интегрисане индивидуе у новој средини. По том питању моја мисија је остварена.

На питање, упућено људима који су имали своје најбоље дане давно у прошлости, шта би мијењали, у случају да имају шансу да почну живот изнова. Најчешћи одговор би био, ништа.

Увијек сам био затечен тим одговором, а посебно у случајевима када сам мислио да се ради о животу који није био посебно добар у очима посматрача, а ни задовољавајући и срећан по оцјени и особе у питању.

Мој одговор на исто питање би био - промијенио бих врло много, али одлуку да емигрирам не бих.

Драго Ђачић – Торонто, Канада

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика